LEPTIRIĆI U ABDOMENU (Deo drugi)
Autor: Vladimir Jovanović
Marko Bubalo je otvoreno prezirao svoje ime. Još od školskih dana, kad su ga klinci prozivali - Marko-čmarko, činilo mu se da su ga matorci žešće zajebali, i da ovo što mu piše u zvaničnim dokumentima više priliči nekom narodnom heroju iz bivše domovine, ili u najboljem slučaju studentskom domu na Zvezdari ili Karaburmi. Možda bi bilo bolje da su mu testamentom ostavili neku nekretninu ili džakče keša, mada je i nasleđe koje je dobio imalo određenu težinu, ako znate šta hoću da kažem. Luzer po rođenju, bluzer po opredeljenju.
Štreber, bubalica, kiloser, mlitavko, mrsomud, pesimista, trovač, ali, gle čuda, nikad kukavica i apsolutni supermen što se tiče odnosa sa ribama. Muvao ih je onim svojim „osećam se tako bespomoćno u vašem naručju“ pogledom, izazivajući nešto majčinsko, i u svakom slučaju krajnje aseksualno u njima. Barem dok se ne opuste i dok im potpuno ne uđe u kazneni prostor, koji i sunce retko obasjava, osim u slučaju pasionirane nudistkinje ili „Gole Maje“.
Sedeo je na stolici pored bolničkog kreveta, u prugastoj, pocepanoj pidžami bez okovratnika i buljio tupo čas u rendgenski snimak, čas u izveštaj pregleda magnetnom rezonancom.
Kao da je nešto mogao da vidi. Obična fleka. Zatamnjenje. Ipak, potvrda onog što je visilo u vazduhu, i što je slučajno otkriveno pre par meseci rutinskom gastroskopijom, zbog gorušice i nadimanja stomaka. Znači jeste! Ali, zašto sad? I što baš on? Pa ne stvarno, nema još pedeset!
Oduvek su ga užasavale samo dve stvari! I obe po tri slova, od kojih su dva potpuno ista.
Onu prvu-rat, na sreću, upoznao je samo kroz te-ve genocid nemačkog naroda zbog brutalnih pohoda Bate Životinje, kroz vešto skrivanje od pozivara, i jedan fingirani epi-napad pred regrutnom komisijom, negde početkom devedesetih. Ovu drugu-rak, nije mogao da promaši! Krenuo je da bedači. Intenzivno, samorazdiruće, onako kako samo on zna.
Najcrnje vizije su se ređale, jedna za drugom, opravdavajući ono što su poštovaoci učenja „Tajne“ nazivali - Zakonom privlačenja negativnih misli. U tren oka, na inicijalni magnetizam spoznaje o letalnom ishodu bolesti, direktno iz svemira, nakačila su mu se i razmišljanja da ga je prva žena napustila, da dete viđa, s mene pa na uštap, da je već skoro deceniju profesor matematike na zameni, s pola fonda časova, i da mu je muka od objašnjavanja bahatim roditeljima svojih privatnih učenika, od kojih se prehranjuje, da će njihovim zgubidanima ipak biti potrebni i kvadrat binoma i logaritamske tablice, iako će se u budućnost baviti kulturom odevanja i biti, na primer, fešn-blogeri.
Tu je onda i u potpunosti neodređena, veza za tom ženom... Da, sa tom Cacom... Mislim koliko to sve ima budućnosti? Dva su sveta različita, ali objasni ti to koronarnoj boš-pumpi s direktnim ubrizgavanjem. Ipak mu se usne razvukoše u jedva primetan, nakiseli osmejak.
Upoznali su se prošle godine u osnovnoj školi „Mileva Ajnštajn“ u Žarkovu, gde je nastavničko veće htelo da je najuri sa mesta bibliotekarke, jer je sedmaku, greškom, izdala knjigu „120 dana Sodome“, Markiza de Sada, koju je baj d vej lično donirala, a samo zahvaljujući njegovom glasu izbeglo se najgore, stavljajući ovaj potencijalni, tabloidni, skandal ispod tepiha.
Kakva žena? Avion! Men - iter. Sve ono što je ikad hteo da sazna o seksu, ali se plašio da pita, da ga ne bi uhapsili. Krhko telo i potpuno muški pogled na stvari. Totalni nićpor majnd-set!
Koja bi ga cica u pola trosatnog istraživanja čakri upitala: „Hoćeš da na sisu, stavim tiramisu?“
Nedavno se i uselila. Prebacila je samo ploče, gomilu knjiga i nešto garderobe.
Uglavnom na bazi gume i pe-ve-cea. I kožnih uprtača sa lančićima.
U trenutku potpuno zaboravi na zglavkara u želucu.
Nastaviće se...
