VERA
Autor: Jelena Ćuslović
Moja druga ćerka, koja se nije rodila, zvala bi se Vera. Ljubica je trebalo da bude Vera, ali On nije verovao da je to ime za nju. Poznavao ju je bolje od mene i pre nego što se rodila, poznavao ju je i kad je samo ime bila. Sad vidim da je bio u pravu. Ni ja ne verujem da je ona mogla biti Vera. Da se nismo setili njenog imena, zauvek bi bez imena ostala. Nekim ljudima je suđeno samo ono ime koje im na rođenju daju. Na mojoj Ljubici nijedno drugo ne bi moglo da se zapati. Koliko god da bismo ga negovali, brinuli o njemu, zalivali ga, ono bi se vremenom osušilo dok bi Ljubica bezimena cvetala, nestrpljivo čekajući kad ćemo se setiti imena koje je baš za nju, kad ćemo se setiti da ona jedino može biti – Ljubica.
Ali ta Vera, koja bi se kao druga ćerka rodila, bila bi ratnica u duši.
Vera bi imala hladne, modre oči i, ako biste joj se približili dovoljno, videli biste omaje u njima kako plešu oko vodeničkog kola. Moglo bi vam se učiniti da i prskanje vode možete osetiti na svojim obrazima. Vera bi bila čuvar demonskih bića koja bi u njenim očima, sva redom, dobroćudna postala!
Vera bi imala gustu, neukrotivu kosu, u kojoj bi utočište pronalazili leptiri najneobičnijih kombinacija boja i uvek bi joj neki drugi iz kose izleteo . Nikada istog ne biste mogli da vidite.
U Verinoj kosi bi se gnezdile ptice pevačice jer Vera bi volela da pleše pa bi muziku svuda sa sobom nosila.
Verine ruke bi pružale zagrljaje koji bi bili toliko mekani da biste morali da otvorite oči kako biste se uverili da su još uvek tu i da su se splele oko vas.
Verine usne bi bile nepravilno iscrtane, kao dete da ih je crtalo kada kredom po betonu šara. Ali svidele bi vam se. Vera bi i zbog njih ljupka bila.
Vera bi umela više nego što bi znala i Vera bi želela da može sve.
Spavala bi ponekad, ali bi sanjala uvek jer Vera bi verovala da onaj koji umre u snu u snovima i ostaje, zato Veru ne bi bio strah od odlaska. Vera bi verovala da se ne napušta, samo se može otići u nešto drugo gde se nalaze oni koji su u drugo otišli. I u drugom se onda svi ponovo mogu sresti.
Vera ne bi plakala. Ona bi ubrzala vodeničko kolo, pa bi tugu u očima kao maju nosila. Imali biste iluziju da je Vera tužna.
Od Verinog smeha oblaci bi se vrpoljili i sami od sebe udruživali.
Vera... Verujem da bi se moja druga ćerka zvala Vera. Ali Vera se nije rodila. Vera nije želela da se rodi. Moje telo se tri puta lomilo i tri puta na delove razdvajalo i Veri to nije bilo dovoljno. Za majku me nije htela.
Hvala ti jer Ljubica nije Vera.
Hvala ti jer si dopustila Đorđu da dođe.
Hvala ti jer si mesto svoje ustupila Milutinu.
Hvala ti jer sam mojim dečacima potrebnija nego tebi.
Hvala ti jer su meni potrebni oni svi.
Hvala ti jer si Ljubici poklonila svoje usne, ruke i dušu svoju.
Hvala ti jer si ostala u meni – zauvek.
