Šri Lanka – drugi deo: Lavlja stena
Autor: Gordana Babić
Nakon tri sata vožnje tuk-tukom, stižemo u Sigiriju, gradić u blizini stene Sigirija. Onda se vozimo izvan grada dugačkim pošljunčanim putem, prolazimo pored malih belih kuća sa velikim dvorištima. Na verandama kuća vise papirni ukrasi u obliku osmougla, po čemu se inače može videti da su ljudi koji u njima žive budisti. Onda skrećemo još dublje u šumu, sa obe strane puta je žičana ograda, da slonovi ne bi prelazili put, tako su nam kasnije rekli. Stižemo do hotela, koji se sastoji od niza bungalova a oko njih zelenilo tropske šume, prelepi vrt odakle se vidi stena Sigirija, majmunčići trčkaraju, lepota, milina, ispunjenje mog tropskog sna. Pozdravili smo se našim tuk-tuk vozačem, i odlučili da sutra rano ujutru krenemo u pohod na Sigiriju.
Stena Sigirija, ili Lavlja stena je nastala kao očvrsla magma davno aktivnog vulkana koja je usput tokom vremena erodirala i dobila današnji oblik. Ljudi su je naseljevali još u praistorijskom dobu, pa je iz tog perioda ostalo dosta pećina. A onda je u petom veku nove ere kralj Kasape na steni izgradio palatu, a oko nje vrt, pa je tako Sigirija dobila obrise sadašnjeg izgleda. UNESCO ju je uvrstio na listu svetske baštine, i često je zovu osmim svetskim čudom.
I danas je prilaz Sigiriji fascinantan, elem, staza vodi pored savršeno simetričnih kamenih bazena i fontana, nakon čega sledi pravi izazov – popeti se na vrh kamene palate do koje vode 1202 strma stepenika uklesana u samu stenu, što nije baš romantično. Na putu prema vrhu mogu se videti mnogobrojne pećine raznih oblika i naziva – poput pećine Kobrina glava, dvorana za muziku, galerija u kamenu u kojoj se nalaze freske takozvanih apsara - gipkih plesačica, nimfi, koje su plesale polugole, zatim takozvani Zid ogledalo, na kome se nalaze grafiti ispisani u periodu od šestog do četrnaestog veka na singaleskom pismu.
Nakon sat vremena penjanja, konačno smo došli do palate, (bolje reći onog što je ostalo od nje), takozvane Palate uživanja. Nekada je ulaz u palatu bio isklesan u obliku lava kroz čija se usta ulazilo. Zub vremena je uništio glavu lava, a na mestu ulaza mogu se videti samo šape i početne stepenice. A sa samoga vrha palate proteže se predivan pogled na ceo krajolik. Nirvana. Sedim, posmatram, dišem punim plućima, i pitam se kako su ljudi u petom veku uspeli da sagrade nešto ovako neverovatno.
Po povratku iz kamene palate, pesačeći stazom do bungalova, spazili smo jednu radionicu za izradu svega i svačega, pa smo se sa majstorom dogovorili da nam od drveta iskleše malu skulpturu apsare. Tri dana ju je pravio. Slikali smo majstora, i sve faze izrade skulpturice. Ponekad smo pričali, ponekad je on zviždukao ustima crvenim od paana. Volim tu apsaricu, i svuda je sa sobom nosim.
Ostalim danima smo bazali po okolini, pa sam malo sagledala kako se odvija svakodnevni život ljudi na rubu džungle. Onda bismo seli ispred prodavnice, u čijem je sklopu i restorančić, i ćaskali sa meštanima. Jedan tuk-tuk vozač nas pita gde je u stvari ta naša zemlja Srbija. ‘U Evropi, kako da ti objasnim, pa blizu Italije’- kažem mu ja. ‘O, pa je l’ mogu ja doći u vašu zemlju pa da pređem u Italiju? Tamo je dobar život.’ - ‘Rado si viđen gost, mada mi već duže vreme ne živimo u Srbiji’… Eh, ta pusta želja ljudi iz celog sveta za travom koja je zelenija tamo negde.
Posle jednodnevnog izleta u Dambulu, gde se nalazi najveći kompleks hramova u pećini sa sto pedeset tri Budina lika, vreme je bilo da se krene dalje.
Sa železničke stanice u Sigiriji, polupraznim vozom druge klase, krenuli smo ka severu u oblast Polonarova (Polonnarowa). Nekih šest sati smo se vozili krajem u kome je u tom delu godine bila sušna sezona, pa krajolik nije delovao tako živopisno. Izašli smo na stanici u istoimenom gradiću, sa namerom da se dalje odvezemo na obalu, no kao da smo se umesto vozom, vremenskom mašinom dovezli u neki od prošlih vekova. U gradu nijednog automobila, isključivo motori i tuk-tuk vozila, zvuk ezana pomešan sa pojem iz hramova, muškarci hodaju bosi umotani u sarong. Ovde turisti ne zalaze, pa smo verovatno bili jedini stranci u gradu. Sela sam na jednu klupu, dok je ‘žmu’ otisao da izvidi ima li negde u blizini neko mesto gde bi se mogla popiti kafa, što je naravno nemoguća misija, ali ja sam, kao i sve kafopije, krizirala. Dok sam tako sedela, jedna žena i devojčica, verovatno majka i ćerka, su me radoznalo posmatrale, a onda su mi prišle, stale ispred mene i gledale me smešeći se. Kao da je mama htela da kaže svojoj devojčici - evo dovela sam te da vidiš belkinju. No meni je to bilo simpatično.
Sa jednim Tamilom smo se pogodili da nas tuk-tukom odveze u primorski grad Potuvil na istoku zemlje. Sledi opet duga vožnja po sparini, usput smo doduše zastali da uslikamo slona koji je došao na pojilo. Kasno uveče smo stigli na željenu destinaciju.
To be continued...
