JUŽNA STRANA SEVERA
Autor: Jelena Ćuslović
Legao je na leđa i nožnim prstima pratio linearni ritam mraka uz uporni i jednosmerni vokal zidnog sata. Osetio je dodir. Dodir nečeg mekanog na velikom prstu desne noge. Nije to bila ivica kreveta, već nešto utanjajuće, testu nalik. Bilo je tu. Činilo mu se efemernim, ali i levom je osetio. Odupirao se i prste istezao ne bi li mogao napipati oblik te halucinacije kožnim periferijama registrovane, naslućujući da se ona samo u mraku može osetiti. Bili su to prsti, nožni prsti. Svi na broju. Njeni? Ali Ona je spavala pored! Priviđenje? Previše je popio, ipak bi trebalo da prestane da puši. Privio se uz nju. Sad mu je već postalo drhtavo hladno. Ubrzo odustaje. Opet na leđa, i opet zategnuti listovi, prsti koje traži... Tu su. Topli. Južni. Spustio se niže kako bi potpuno prislonio svoje tabane uz tu sunčanu milinu koja je najednom postala dovoljna. Za tu noć, za to praskozorje, konak za njegovu umornu dušu nalazio se upravo na dnu bosonog bića.
Sever koji je dugo godina u sebi nosio sada se počeo otapati. Brojne misli nagrnule su bezredice da se roje dok je nekako i sve u njemu postajalo južno. U tami spavaće sobe mogao je čuti prigušene zvuke gitare, valove Sredozemlja, zvonki smeh veselih žena, čak i miris tamjanike osetiti je mogao. Siguran je bio da su prsti koje dodiruje ženski. Dok žmuri, nije trebalo da brine – niko neće saznati da je to južno priviđenje zapravo žena koju je želeo. Topla i literarno blagotvorna. Nazirao je njene neizgovorene reči, njen damar i utišane potrebe. Znao je da i ona leži negde budna, sa nogama okrenutim na sever, da joj je vruće i da joj je potreban bio baš hladni vihor njegov. Verovao je da sada impulsima svojim šalje nimbostratuse da joj zaklone sunce, skandinavske drakare sa glavom zmaja na pramcu u njen mrak, da mrazi sva procvala mesta njena i da je hladi tamo gde je odveć vruća bila. Pitao se da li će sutra početi i da plete.
Uživali su oboje, bilo mu je jasno, u toj dvosmernoj temperaturnoj komunikaciji. Tabani su čvrsto pripijeni bili. Žudeli su za onim što je onaj drugi posedovao. Osećao je kako joj za rukom polazi da prelije u sebe sve pahuljaste vode njegove i isukane mačeve hipotermije. Previše vreline je nosila u sebi. A on se neprestano topio od lekovitih zraka njenih i ne sluteći da svoju južnu stranu u godinama ovim može da zavoli ponovo. Znao je da ta ljubav obnovljena ima neki ljubičasti miris. Jer samo je ljubičasta mogla mirisati tako vrelo. Šakama je prekrivao lice kako mu ne bi dozvolio da ode, mirisu njenom ljubičastom da ga napusti. I tako toplotno neumorni i u tom neumoru nestvarni trajali su do jutra.
Nije spavao te noći. Nije ni ona, njegova južna strana. Ustao je topao, topliji nego inače. Utihnulost njenog odsustva nije mu dozvoljavala glasa od sebe pusti. Pogledao je paklicu s cigaretama koja je otvorena stajala na stolu. I sama pomisao na užareni kraj jedne vraćala je jug natrag gde bi, želeo je da veruje, i trebalo da živi – samo između obrva njegovih. Iza kosti čeone. Da oseti pristutnost njenu koja ga je grejala. Samo on.
Odlučio je tog jutra, ipak, da prestane da puši. A njen jug za rever da zadene, kao bugenviliju, da traje i prstima svojim da ga ne dodiruje više. Ostaviće je i da mu se nada svako veče, suptilno južna i južno tužna. Jer Ona se budi.
