Indonezija za početnike (Deo jedanaesti)
„Deco, je l’ volite vratolomnu vožnju?“
Autor: Aleksandra Mijović – Anja
Ima tako jedno mesto kuda obavezno vodimo goste kad nas posete u Džakarti – Taman Safari. To vam je vrt s životinjama koje se slobodno kreću. Postoji deo gde vam daju do znanja da nikako ne napuštate vozilo, osim ako niste odlučili da od vas ne ostanu ni dugmići, i deo parka gde možete šetati, al’ opet na vašu odgovornost. Taman Safari se nalazi na vulkanu Arđuno, u gradu Bogoru južno od Džakarte. Donde stići je poprilična komplikacija, jer vikendom za Bogor hita po par miliona Džakartanaca, znate ono: čist vazduh, ptičice cvrkuću, leptirići lepršaju, pitoni davuckaju - indonežanska idila.
Mijovići su bili nekoliko puta i već znaju, naučiše na teži način: da se nikako ne otvara prozor da se bolje uslika tigar na grani (prob’o junior, nije da nije, al’ srećom je pater familijas bio na oprezu); da se ne ostavlja tek prohodala, bebeća sestra među krdom slonova (i to je junior izveo); da su lame poprilično dosadne ako ih nahraniš (kupiš na ulazu granu banana i pola tone šargarepa), idu za tobom i opaljuju te čelenkom da daš još; da moraš da paziš da ti orangutani ne zagrle dete, jer ako im dopustiš posle ne možeš da ih ubediš da ti dete vrate. Tako se juniorka Mijovićeva izljubila s jednim riđim rođakom i nije hteo da je vrati dok nije obavio detaljan pregled glave i ušiju. ’Nači, niste svesni kol’ko mi je malo falilo da pandrknem od strave. Ali i junior je našao doživotnog drugara, tačnije drugaricu slonicu Titi, koja ga pratila kroz ceo park i ćuškala surlom nešto nežnije nego slon iz Indijane Džonsa gospođicu Vili Skot.
E, prošle godine dođe mama naše drugarice Kate u posetu. Kaže Kata, ’ajde d’idemo svi jedan dan na izlet u Bogor. ’Ajde, šta nam teško. Potrpasmo se svi u dva džipa i krenusmo. Prvo smo obišli bogorsku botaničku baštu koja predstavlja jedan jedini park u celom džakartanskom reonu. Malko smo se razočarali, htedosmo da vidimo najveći cvet na svetu takozvani rafflesia arnoldii, koji živi samo u kišnim šumama Indonezije, može da poraste i do 15 m u visinu i da teži oko 15 kg, a kažu da vonja na pokvarena jaja. Obismo tabane prateći mapu kad ono baš tog dana cvet je odlučio da se ne otvori i počasti nas svojim umilnim mirisom.
Pošto smo baldisali od razgledanja belosvetske flore, ’ajd’ da se nešto kusa. Videsmo neki fini restorančić o’ma’ prekoputa. Ali avaj, redaljka za slobodan sto se protegla 20 metara. Indonežani, sve fini, čekaju da ih hostesa obraduje i sprovede. Ma ko će da čeka toliko? Reko’, ’aj’ mi prođemo, kao samo nas interesuje enterijer, levo-desno, kao da bacimo oko, kažem ja hostesi. Ona sva ushićena: Viđu buljuk bule-anaca (ko nije upućen nek’ probrsti deo o fenomenu „bule“), izvol’te! Drugari Zapadnjaci se sve nešto snebivaju, mi Srpčad preuzeli inicijativu, „došli divlji, oterali pitome“ fazon i silom ugrabismo astal.
E kad smo se fino najeli, vreme je za safari! Dođosmo na put za Arđuno, al’ opet loša sreća. Kako pola Džakarte navali za Bogor (sećate se s početka) tako su saobraćajni inženjeri došli do sjajne ideje da puštaju na svakih 3h automobile samo u jednom smeru. I baš kad smo mi naišli sve stade i kreće kolona vozila odozgo. I šta sad, da čekamo 3 ure? Pa, nema šanse! Drugar’ca Hris predloži da probamo prečicom, naime jedan motorista joj je ponudio za tričavih 100 000 rupija (oko 1000 dinara) da nas sprovede kroz selo odakle ćemo direktno da izbijemo na Taman Safari. Mi pristali, ko veli Hris u Indoneziji živi godinama, zna ona, ’ajde. Moj vozač nije baš bio oduševljen idejom. Drugarica, Samanta, koja je iz Brazila, reče: „Ako ikada svrnete do moje rodne grude, nemo’ da vam je palo na pamet ovako nešto! Ima da vas nema“, a vozač na to bojažljivo: „Bo’me, mož’ i ovde da nas zadesi isto.“ Ma ajte, molim vas, opušteno. Krenusmo mi tako sa sve našim glomaznim džipovima uzbrdičke po đalan tikusima (ko ne zna nek’ prouči tekst o Džakarti). Kako zađosmo duboko u selo tako onaj motorista reče: „Sad samo pitajte usput i reći će vam kuda da nastavite!“ i ’ladno baja ode i ostavi nas na cedilu. E vidite, svuda po Indoneziji imate saobraćajce-amatere koji stoje po ćoškovima, regulišu saobraćaj i daju smernice al’ za neku kintu, naravno. No ovi bogorski đalan tikusi mnogo kratki, pa posle par usmerenih skretanja jednom pokazivaču pravca ne dadosmo pare za uslugu. Ah, kakva kardinalna greška. Pošto je to biznis (kasnije su nam objasnili upućeniji od nas) mi prebogati, bezobrazni bule-anci, dobismo zasluženu kaznu zbog neplaćanja kolege sa prethodnog ćoška i na sledećem uglu nas uputiše na pogrešnu stranu. Vozikamo se mi tako, izašli već iz sela, poče neka kišurina da pada, prestade asfaltni put, no neke kozje stazice. Vozač već ubledeo, ne dopada mu se krajolik, ’nako je džunglast. Stigosmo do jedne sklepane nastrešnice, put se račva, jedan strmo nadole a drugi dublje u šumu. Hm. Pod nastrešnicom par Bogorijanaca. Uputiše nas oni na donji put. A smejulje se nešto, sumnjivi su, al’ opet znajući kako se oduševe belcima, naivno im mi poverovasmo. I tako, hopa-cupa, sve odskačemo na sedištima u prijatnoj vožnji po sada već veoma blatnjavom putiću. Odjednom put ide vratolomno nagore i onako kao da su ga deca od plastelina pravila. Samo ta uzana štrafta podignuta uvis, a s jedne i druge strane vuklanske kaskade, dno im se ne vidi. Šta ćemo sad? Pogledamo iza sebe, tu je džip sa našim drugarima: Kata, njena mama, Hris i Hris junior, vozač i Gabrijel. Mahnemo im mi i gestikuliramo: „D’idemo!“ Odmahuju oni, ’nači idemo. ’Ajde. Pođemo polako, kad auto poče da šlajfuje, zaglavi se točak u blatu, a ono uzbrdo, pa neće li neće. U mojim kolima Samanta i Mijovićeva juniorka već paniče, a drugar Pedro kaže: „Pa, normalno da neće kad nam zavija Britni Spirs. Nađi nešto brže!“ Bacim se na tipkanje po radiju, auto ni makac, vozač ubeleo, već je belji od mene. Samanta i juniorka već ispuštaju samrtničke jecaje, kad ta-daa, nađoh ZZ-Top. Počeše gitare da soliraju, auto proizveo nadljusku snagu i krenuo k’o iz topa. Izbismo mi tako maltene na vr’ vuklana kad staza naglo zaokreće udesno, maltene pod 90 stepeni, nema teoretske šanse da izvedemo taj manevar. Kiša pljušti. Baci pogled levo – ponor, baci pogled desno – gle, još jedan ponor. Dobijam napad histeričnog smeha. Samanta i juniorka se zagrlile i plaču u duetu. Pedro gleda njih, pa mene, pa se odluči da mi se pridruži u smehu. Šta ćemo sad, bokte mazo?! Džip broj 2 nam je tik za petama. Tamo vidim Hris koja maše rukama i razgrogačene oči ostalih drugara. Reko’, njima je tamo veselo. „Je l’ ste pošli na safari? EvE vam ga safari!“ uzvikuje Pedro, ja vrištim od smeha (uvek imam zakasnelu paničnu reakciju), ove dve naše devojke već padaju neosvest od straha. Kad na vrhu staze pojavi se bulumenta Indonežana. Gledaju nas i cere se. Kaže vozač da ne deluju druželjubivo, sad će da nas pobiju, skinu do gaća, ugrabe nam decu i nas bace tigrovima. Tamo iza nas, otvori Hris prozor da pregovara, naš vozač udari u kuknjavu da smo gotovi. Taman sam pomislila da Samanta i juniorka nemaju više šta da isplaču, kad kreće nova tura krokodilskih suza. Uglavnom bulumenta je tu uvek dežurna kad naiđu pogrešno-usmereni putnici namernici. Za nekih tričavih 200, 300 000 rupija će nam pomoći da izađemo na glavni put, koji je o’ma’ posle uzurpirajućeg zaokreta. „Neee!“, zapomaže vozač, „Još sam mlad, šta će žena i deca bez meneee!“ Vidim i u džipu 2, vozač takođe odbija d’izađe i pomogne... Kasnije smo prepričavali zašto je bio zastoj - neko je morao da izađe da usmerava oba automobila, jer bulumenta čeka tek kad stigneš do zaokreta. U džipu 2 sve oči su bile uprte u Gabrijela, koji ima 2m, mišićav, stalno se selfira uz tegove, ono jak je. Ako ih pogleda urokljivo, neće nas pobiti no će pomoći. Ali Gabrijel je bio blizu nervnog sloma od straha i podvriskivao da ne dolazi u obzir d’izađe. Posle par izbezumljujućih trenutaka (kod nas standardno - Pedro i ja se zacenili od smeha, Samanta i juniorka plaču), Kata izmaršira iz kola i mrtva ’ladna ručicama: „’Ajde, daj gas! Polako, stani, malo levo, malo desno“... i izbismo mi na glavni put.
Eno je tabla za Taman Safari, dobro je. Zaustavimo se i parkiramo naše verne džipčiće, čisto da proverimo umemo li hodati posle svega, kad Katina mama kleknu na sred’: „Fala ti, bože, preživesmo!“ Jadna žena, dobro će upamtiti kad je pristala d’obiđe Indoneziju!
Posle u zoološkom vrtu bilo super, skroz bezbedno. Izmazili smo se u baby zoo-u sa tigrićima i majmunčićima. Pred završetak obilaska, Samanta je opet plakala, jer nam se Pedro zagubio. „Poj’o ga piton, garant“, jadikovala je, pa joj se i Mijovićeva pridružila, navikle u dva glasa, a ono Pedro prileg’o u kolima, smorio se čova, a nije nam javio.
Naravoučenije: Nikad, ali NIKAD ne idite prečicama po indonežanskim putevima!
