Šri Lanka – prvi deo: Budin zub i blistavi osmesi
Autor: Gordana Babić
Vozimo se uskom ulicom grada Nagombe. Uz put se smenjuju prizori malih belih kuća u kolonijalnom stilu, bašta, bogomolja… Iz crkvenog dvorišta se čuje horska muzika. Do crkve budistički hram. Miris svežine u vazduhu posle kiše. Zelenilo, na sve strane. Zelenilo, zelenilo… Sve ovo prija nakon pustinjske vreline, i sve je tako različito u odnosu na jednoličnost pustinjskog grada, koga sam upravo ostavila iza sebe.
Taj letnji dan, 2011. godine, bio je početak jednomesečne šri-lankanske avanuture, vozovima, autobusima, i najviše tuk-tukom, sa jednog kraja zemlje na drugi.
Šri Lanka, nekada Cejlon, ostrvska je zemlja u Indijskom okeanu. Zemlja u obliku suze. Zemlja iskonske, divlje lepote. Za razliku od susedne Indije, na Šri Lanci je život pitomiji, nema toliko prosjaka, ljudi ne spavaju na ulici, nema velikih klasnih razlika, nema kasti pošto ih budizam ne priznaje. No živi se jako skromno. Za mesec dana nisam videla bilo koga da puši. Roditelji deci za užinu, umesto sendviča sa šunkom, daju hleb sa bananom. Puno toga, na šta smo mi inače navikli, nije dostupno. Potrošački mentalitet još nije stigao na ostrvo.
Posle provedene noći u Nagombeu, sutradan smo se odvezli na glavnu železničku stanicu u Kolombu, da bi uhvatili voz za Kendi, grad u centralnom delu zemlje. Putovanje do Kendija prastarim, klaparajućim vozom, je bilo prava avantura. Naravno, nas dvoje smo odmah bili primećeni. Naši saputnici nas gledaju uz smešak, a jedan simpatični čikica prilazi i pita nas: “Where are you from?” To pitanje, koje je u stvari više fraza nego pitanje, će nas pratiti tokom celog putovanja. A u nekim delovima zemlje, gde belci retko zalaze, bili smo prava atrakcija. Elem, pošto su vrata voza sve vreme bila otvorena, u čemu i jeste draž truckanja u njemu, stala sam uz njih i prosto gutala krajolik: pirinčana polja, šume manga, lepotu, svežinu, mirise...
Kendi je prilično sređen grad za ovaj deo sveta, i zajedno sa Dambulom i Sigirijom čini takozvani kulturni trougao. Ono po čemu je grad poznat je što se u njemu nalazi hram Sri Dalada Maligawa, iliti hram Budinog zuba, u kome se čuva Budin očnjak. Prema legendi, u četvrtom veku nove ere, princeza Hemamali je relikviju sakrila u ukrasu za kosu, i tajno ga prenela iz Indije na Šri Lanku. Veruje se da je Šri Lanka izabrana kao nova domovina relikvije jer je Buda ovu zemlju smatrao bezbednom za razvoj budizma sledećih nekoliko vekova. Ceo hram je deo nekadašnje kraljevske palate i pod zaštitom je UNESKO-a… Naravno išli smo da vidimo relikviju, no u hramu je bila užasna gužva. Zub nismo videli, ali smo videli veliko pozlaćeno zvono ispod koga se krije. Da li je ispod njega stvarno zub, ili ne, ko će to znati. Navodno ga ljudima pokazuju svakih pet godina. Eto, došli smo izgleda u pogrešno vreme, no nema veze, vredi videti enterijer hrama.
Na grad Kendi budno motri velika statua Bude sa brda odmah do grada. Iako nije izgledalo tako visoko, zbog strmine je pešačenje do vrha prilično naporno. Ulaz se naplaćuje, a obuća se mora ostaviti što je inače pravilo, tako da ko nije u kondicji i ne želi da hoda bos, bolje da se ne penje, iako je sa vrha platoa gde vekovima ‘sedi’ Big Buda, pogled predivan.
Na ostrvu žive Singalezi i Tamili, a po veroispovesti su većinski budisti, (negde oko sedamdeset posto), manji je procenat hinduista, a u još manjem broju ima i muslimana i katolika. U samom gradu Kendiju, iako on važi za prestonicu budizma, vidi se ta šarolikost, posebno po verskim objektima, od kojih su neki, to moram da priznam, pravi arhitektonski biseri.
Ono što je meni najviše prijalo, je da tumaram starim ulicama u potrazi za mirisom čaja i proslošću. I da posmatram ljude. Singalezi su veoma vitki, ponekad ekstremno vitki. I svi imaju prirodno lepe, bele zube. Blistav, beli, osmeh na tamnoputim licima, to mi je vizuelno prva asocoijacija na ovu lepu i neobičnu zemlju. žene Singaleza, obučene većinom u tergal suknje i bluze, Tamilke u sarijima, poneka muslimanka promakne noseći salwar kameez živahnih boja. Ispred zanatskih radnjica muškarci sede i zvaću paan, od čega im se vilica i zubi oboje u crveno. Jedna sićusna, nasmejana bakica u sariju, prilazi i moli me da se slikam sa njom. Bila je toliko mila, i sva srećna sto ćemo da se fotografišemo, da me je i razveselila i rastužila u isti mah. Kasnije sam pokušavala da joj preko jednog prodavca čaja, koji je navodno poznaje, pošaljem našu zajedničku fotogafiju, no ne znam da li ju je dobila. Postoji među Singalezima verovanje da nijedan naš usputni susret sa nekim, nije slučajan, on se desio da nas nečemu nauči o drugima, ili da mi nešto naučimo u sebi. Ovoga se setim, kada god pomislim na ljude sa kojima su mi se putevi ukrstili na raznim tačkama planete, pa i na ovu veselu bakicu.
Poslednji dan smo šetali uz veliko gradsko jezero i hranili papajom bleskaste majmunčiće kojih ima svuda, na šetalistu pored jezera, na trotoarima, na krovovima kuća. Kada je video da u ruci nosim papaju, jedan ne baš toliko mali primerak, koji me je prethodno dobro osmotrio sakriven u krošnji drveta, mi je skočio na rame sa namerom da otme voćkicu, samo za sebe. Sve se desilo brzo i neočekivano, pa priznajem da sam se malo štrecnula, ali ... oprostila sam mu.
No, vreme je da se krene u Sgiriju, tako da je ovaj tekst samo uvod u dalja istraživanja i dalje avanture koje tek počinju. Sa jednim vozačem tuk-tuka smo se dogovorili da nas vozi. Iznenadili smo se kada je rekao da nikada nije bio u Sigiriji, koja je udaljena samo nekoliko sati vožnje. ‘Kako to da nikada nisi bio?’ – pitam ga. “Pa nisam, ali sad idem sa vama, i baš se radujem”. Idemooo.
