JAGNJE SA VIOLINSKIM KLJUČEM U ZUBIMA
Autor: Zoran Plećević
Zo nije bio lenj i bezbrižan, mada, mora se priznati da je bio pomalo i od jednog i od drugog.
„Pa burazeru, šta je to palo noćas?“
„Kiša, kiša je pala noćas.“
„Šta... šta?“
„Kiša je pala noćas, bre.“
„Ako je kiša pala noćas, zašto ti meni kažeš bre?“
„Bre, bre, kiša je pala noćas, bre.“
„Opet ti, bre. Zašto ti meni stalno govoriš, bre? Bre, bre, nemoj ti meni da govoriš bre, kad ti kažem, bre.“
„Pitao si me, bre.“
„Pitao sam te šta je to palo noćas, ali bre, nisam tražio da mi govoriš, bre.“
„Ali bre, celu noć je padala, bre. Kako drugačije da ti to kažem, bre?“
„Bre, bre, ništa ne znaš da kažeš, bre, bre.“
„Bre, bre, ja ništa ne znam da kažem? Bre, bre, o bre, bre, lupaš bre.“
„Ko lupa, bre? Majku ti jebem blesavu bre.“
„Bre, bre, samo sam rekao da je kiša pala noćas, bre.“
Neko je noćas prosuo vodu, neko je noćas prosuo mnogo vode, a Zo se probudio suviše kasno za bilo šta. Bio je sav u znoju, kao da već nije bilo isuviše vode. Obuzimale su ga lake deluzije, obilazile mu oko glave, ulazile u nju sasvim slobodno i još slobodnije izlazile. Nisu birale ni stranu ni ugao, dolazile su u talasima, a odlazile pojedinačno ili grupno, što je zavisilo od njih samih. Nedoumice su mu se motale po glavi i morao je samom sebi da prizna da se nije odmah setio da treba da ustane. Mrdnuo je nekoliko puta, sasvim polako, gotovo neprimetno prstima i na rukama i na nogama i sve je bilo tu, sve je radilo kako treba. Krevet je ravnodušno nastavio dremež, a on je uzalud trljao oči i pokušavao da se rasani.
Da li da ode do prozora i da ga zatvori?
„Dve lepinje sa prevrelim kajmakom je pojeo i čitave dve nedelje je spavao kao zaklan. Nema prostrelnu ranu na grudima kao što se priča, ranjen je, to je istina, u levi kuk“, rekla je devojka sa velikom dioptrijom.
„Nije spavao dve nedelje kao zaklan mada se o tome puno priča, istina, malo duže je dremao i od svih tih priča samo je istina da je pojeo dve lepinje sa prevrelim kajmakom i da ga je metak samo okrznuo i to po desnom a ne levom kuku“, rekla je devojka u kratkoj suknjici.
„To su obična naklapanja. Istina je; da je prespavao dve nedelje kada je stigao, to znam sigurno, kao što znam da sada pričam sa tobom.“
„Nisu naklapanja, sve je to istina, od reči do reči i mogu najmanje deset ljudi da ti dovedem koji će se zakleti u to.“
„Ne verujem, o tome se samo priča, ljudi svašta izmišljaju. Najbolje je da njega pitamo, jednoga dana će morati da ustane i da izađe iz kuće.“
Morao je da zatvori prozor.
„Bio je ranjen, znam pouzdano i to svi znaju, samo nisam sigurna gde, na kom mestu.“
„Samo okrznut, bio je samo okrznut, po desnom kuku.“
Ustao je i zatvorio prozor. Dok je povlačio zavesu video je dva čoveka kako odlaze mlateći oko sebe kišobranima, a ispod samog prozora su stajale dve devojke. Jedna je imala naočare sa velikom dioptrijom, druga kratku suknjicu.
Znao je da će uskoro nadrljati, samo je to znao. Ili će dobiti batine ili će se zaljubiti ili i jedno i drugo. Nije razmišljao od koga bi mogao da dobije batine, više je lomio glavu u koga bi mogao da se zaljubi. Dva talasa deluzija bez ikakvog reda i poredka navališe u njegovu glavu, oboriše je na jastuk i nije mu preostalo ništa drugo nego da trlja oči i da se zagleda.
Glava mu je bila teška i nije mogao da je podigne sa jastuka.
Jednoga dana će morati da ustane iz kreveta i da izađe iz kuće.
„Noćas je padala kiša“, reče majka provirivši u sobu. Čuo je da priča, ali nije mogao da razabere šta. „Kuća nam prokišnjava.“
Nadrljaću...
Voda u bešici mu prekide razmišljanje. Pokušao je da podigne glavu sa jastuka uprkos novom talasu koji je, možda do sada bio najjači. Telo je već podigao, ramena će morati da poslušaju, a glava? Valjda će i ona sa ramenima. Nadrljaću, pomisli opet dok je postajao svestan da je majka još uvek na vratima.
Ustao je, trebalo mu je vremena... da nije bilo te vode, da nije bilo majke.
„Tražili su te neki ljudi, nekoliko puta“, rekla je majka potvrđujući svoje prisustvo u koje je skoro posumnjao.
Nadrljaću...
„Otvori prozor, soba ti je puna dima“, rekla je majka i otišla da bere boraniju.
Nije pominjala boraniju, nije ni branje. Pominjala je sobu punu dima, to je pominjala. Soba je bila puna dima, celu noć nije mogao da spava i samo je pušio.
Prošle godine nisu imali grašak, imali su boraniju. Samo boraniju. Sada imaju i grašak i boraniju. Nije baš bio siguran da li ove godine imaju i grašak. Za boraniju je bio siguran, bez boranije se ne može. Ali, nije to pominjala, nije pominjala ni grašak ni boraniju, obično priča o tome, ali sada ne. Pominjala je kišu i da im krov prokišnjava. Još nešto, pominjala je prozor, da prozor. On je međutim, celu noć bio širom otvoren tek ga je maločas zatvorio jer mu je smetala buka sa ulice. Bio je otvoren, samo dim nije hteo da izađe, bilo mu je lepše sa njim u sobi, zato nije hteo da izađe.
Bilo je vreme za oblačenje, ne za oklevanje. Morao je da ode kod tih ljudi sa kojima je bio u ratu. Oklevanje nije dolazilo u obzir. Da nemam vodu i u kolenima, razmišljao je dok je stajao iznad klozetske šolje i posmatrao mlaz. Odakle sva ta voda, odakle i gde odlazi? Da stanem pod tuš i na sve dodam još malo vode?
Vreme je za oblačenje, krajnje je vreme, pomisli opet dok je išao prema ormanu, ne za oklevanje.
Stajao je ispred ormana u nedoumici a zatim je počeo da bira. Nikada dovoljno svetlosti u ovom ormanu, pomisli dok je gledao popakovane stvari. Odabrao je žutu, nestrpljivu košulju i počeo da je oblači. Levi rukav te košulje je bio jako nestrpljiv, dok je desni bio sasvim umereno, razumno nestrpljiv i nije žurio nigde. Zatim je promišljeno odabrao lako nepromišljene narandžaste pantalone, a uz sve to, odlično su se slagale plave nesmotrene cipele. Opasač, koji opasač uz ovo? Koji? U nedoumici, uzeo je prvi koji je ugledao a ostali ga prezrivo pogledaše. Ne mogu uzeti više od jednog, hteo je da im kaže i sigurno bi im i rekao da nije opet zastao i počeo da se predomišlja. Ugledao je zelenu, nešto strpljiviju košulju i bio je u nedoumici da li da nju obuče.
Odustade, bio je jako nestrpljiv da se nađe na ulici i žuta košulja se ote, odgurnu ga i spretno skoči na njega, sama se oblačila i zakopčavala dok je silazio niz stepenice. Hteo je da pritaji ali mora se reći da je obukao lakovernu majicu i razmetljive gaćice. Nije na odmet da se nađu, razmišljao je dok ih je krišom od samog sebe oblačio. Obuo bi on i potentne cipele, boje mesa, bez obzira što bi sve to zajedno bilo isuviše prepotentno. Obuo bi da ih neke barabe iz Zaječara nisu drpile. Velikodušno ih je primio kod sebe na spavanje a oni su mu maznuli cipele i pokvarili vodokotlić. Vodokotlić je kupio, to je bila neodložna investicija, to je u redu ali, gde da nađe iste cipele, to nije bilo u redu.
Bio je na izlaznim vratima kada je osetio da ga boli zub, gornja desna trojka, bilo je tako prijatno i podsećalo ga je na nešto, na nešto pokvareno ali nećemo sada o tome, o tome nekom drugom prilikom. Sada kada je napokon izašao iz kuće nije prilika da se priča o pokvarenim stvarima.
Na ulici su ga čekale devojke, one iste zbog kojih je zatvorio prozor. Primeti da je devojka sa kratkom suknjom zgodna, da joj tako kratka suknja sasvim dobro pristaje, na drugoj je osim velike dioptrije primetio da ima i izgrižene nokte. Dobro, to se mene ne tiče, pomisli i htede da prođe pored njih, ali ga one zaustaviše.
„Jel istina da si ranjen u levi kuk?“, pitala je devojka sa velikom dioptrijom i izgriženim noktima i prišla sasvim uz njega.
„Nije.“
„Rekla sam ti“, rekla je devojka u kratkoj suknji. „Metak ga je samo okrznuo po desnom kuku.“
„Ništa od toga nije tačno, otrovao sam se hranom i to je sve“, rekao je ravnodušno.
„Svi pričaju o tome.“
„Moj prijatelj je ranjen u levi kuk, možda je o njemu reč.“
„Da li je istina da si spavao dve nedelje?“
„Samo sam leškario.“
„Sigurno nije istina ni da si pojeo dve lepinje sa prevrelim kajmakom kada si stigao.“
„To je istina. To je jedino čega sam bio željan.“
Ćutale su i gledale ga. Pitale su sve što ih je zanimalo.
„Nas dve smo pošle u crkvu.“
„Zar se u crkvu ne ide nedeljom?“
„Danas je nedelja.“
Klepetajući cipelama, naravno, plavim nesmotrenim i hodajući postrance pristizao je i prestizao neke ljude koje uopšte nije poznavao ili ih je znao tek površno. Dobro je što je to tako, odlično, skoro da je bio ponosan na to. Dobro je što je tako, ne želim ništa da menjam, nemam nameru, ne pada mi na pamet, odlično je ovako. Razmišljao je, možda? Možda ne? Kada ga kao danas obuzmu lake deluzije nije mogao da bude siguran ni u šta.
Kada me obuzmu nisam siguran ni u šta, ne znam da li hodam il ne hodam, da li sanjam il ne sanjam? Da li želim nešto il ne želim ništa? Da li mislim il ne mislim?
Poželeo je da se vrati u polumračnu neprovetrenu sobu, na čas je čak i zastao.
Mogao bih da se vratim i da napišem nešto o prodavcima sladoleda, psima lutalicama ili možda o ženskim šeširićima koje sam zapazio ovog proleća.
Neko mu u prolazu reče:
„Zdravo. Kako si?“
Njegov primitivno uprošćeni odgovor, a pri naletu jednog nešto jačeg talasa glasio je:
„Tako.“
Osećao se tako-tako a rekao je samo, tako. Zašto je tako odgovorio, pitao se dok je upredao kičmu a deluzije popuštale i odlazile pod naletom zubobolje.
„Šta radiš?“
„Ništa.“
Ništa, doduše imao je nameru, svi su to od njega očekivali i to su mu jasno stavljali na znanje. Sad, kad se vratio živ i zdrav valjalo bi da nešto radi. Možda je trebalo da kaže da traži posao, ali možda ga nije ni tražio. Nije mu se radilo ništa i da nije bilo poslednjeg porodičnog okupljanja i razgovora ostao bi u sobi.
Asocijalan, sa perverznom željom da se dopadne nekoj devojci, nekoj zgodnoj devojci (da li samo da se dopadne), hodao je postrance, malo povijen, sa obrazima kojima nije davao nimalo šanse da se razvuku u bilo kakav osmeh. Čeznuo je, kao i obično za nečim. Ali za čim, ali za čim?
Za čim?
Kupio je lep pisaći sto, od hrastovine je, sa krivim nožicama, kao kod nekog kukca. Nov je, naravno i ima toliko fijoka da nije uspevao da ih prebroji. Sinoć je na njemu ubio jednu mušicu i satima je morao da ga glanca. Ipak, ne služi sto za glancanje, trebalo je da sedne i da napiše nešto na njemu inače će zauvek ostati nov.
„Ja sam egzibcionista, mislim da me neko posmatra dok pišem pa se tako i ponašam“, reče Zo glasno ali suviše kasno.
Hteo je i da doda da još uvek piše na nekim starim mestima, nimalo pogodnim za pisanje. Prekasno, niko više nije mogao da ga čuje a deluzije veštim manevrom uđoše u glavu sa svih strana i jednim jedinim udarcem oteraše zubobolju, okupiraše ga i sada su ga sprečavale u pokušaju da pokuša bilo šta.
Posle nekoliko veštih i uzastopnih sudara iskosi se još više, isturi napred levu polovinu grudi, zaklepeta cpelama još jače i nastavi da hoda postrance nadajući se nekom zanimljivijem sudaru. Misli su mu prolazile kroz glavu tako brzo, kao što dim prolazi kroz dimnjak. Pomalo ga je peklo dno čela, od razmišljanja možda, od poslednjeg sudara sa gospodinom koji je imao jako tvrdu glavu, ideje su mu se rojile, nisu prestajale, niti je on na takve stvari obraćao pažnju.
Iz roja mu se izdvoji misao; duplo sam uži ovako iskošen, to ljudima daje više prostora da prođu pored mene. Onog trenutka kad je misao minula sudario se sa čovekom koji je imao tvrđu glavu nego onaj malopre. Pomislio je da se i njima dopada sudaranje jer da i oni idu iskošeno ne bi imalo nikakvih šansi da dođe do sudara. A možda bi tako bilo još gore možda bi bilo žešćih, lančanih, sa teškim posledicama.
Dvadeset i šest ljudi je povređeno oko podneva prilikom lančanog sudara u ulici Narodnih heroja. Ozbiljnijih posledica nije bilo osim što je nekolicini učesnika razbijen nos a nekolicini povređen ponos.
Od tih potresa zubobolja koja je bila izbačena iz rođenog zuba izmače se još više i gledajući sa strane stade da razmišlja kako da napakosti deluzijama koje su sada zasele po celoj glavi i nisu htele da čuju niti im je padalo na pamet da popuste i dopuste da se zubobolja vrati natrag, u svoj zub.
On je video da zubobolji nije po volji što je izbačena.
Ako izvadim zub šta će se desiti sa njima? Možda će i one otići? A šta ću onda da radim, sam samcit?
(Odlomak)
Jagnje sa violinskim ključem u zubima
Autor: Zoran Plećević
Zo nije bio lenj i bezbrižan, mada, mora se priznati da je bio pomalo i od jednog i od drugog.
„Pa burazeru, šta je to palo noćas?“
„Kiša, kiša je pala noćas.“
„Šta... šta?“
„Kiša je pala noćas, bre.“
„Ako je kiša pala noćas, zašto ti meni kažeš bre?“
„Bre, bre, kiša je pala noćas, bre.“
„Opet ti, bre. Zašto ti meni stalno govoriš, bre? Bre, bre, nemoj ti meni da govoriš bre, kad ti kažem, bre.“
„Pitao si me, bre.“
„Pitao sam te šta je to palo noćas, ali bre, nisam tražio da mi govoriš, bre.“
„Ali bre, celu noć je padala, bre. Kako drugačije da ti to kažem, bre?“
„Bre, bre, ništa ne znaš da kažeš, bre, bre.“
„Bre, bre, ja ništa ne znam da kažem? Bre, bre, o bre, bre, lupaš bre.“
„Ko lupa, bre? Majku ti jebem blesavu bre.“
„Bre, bre, samo sam rekao da je kiša pala noćas, bre.“
Neko je noćas prosuo vodu, neko je noćas prosuo mnogo vode, a Zo se probudio suviše kasno za bilo šta. Bio je sav u znoju, kao da već nije bilo isuviše vode. Obuzimale su ga lake deluzije, obilazile mu oko glave, ulazile u nju sasvim slobodno i još slobodnije izlazile. Nisu birale ni stranu ni ugao, dolazile su u talasima, a odlazile pojedinačno ili grupno, što je zavisilo od njih samih. Nedoumice su mu se motale po glavi i morao je samom sebi da prizna da se nije odmah setio da treba da ustane. Mrdnuo je nekoliko puta, sasvim polako, gotovo neprimetno prstima i na rukama i na nogama i sve je bilo tu, sve je radilo kako treba. Krevet je ravnodušno nastavio dremež, a on je uzalud trljao oči i pokušavao da se rasani.
Da li da ode do prozora i da ga zatvori?
„Dve lepinje sa prevrelim kajmakom je pojeo i čitave dve nedelje je spavao kao zaklan. Nema prostrelnu ranu na grudima kao što se priča, ranjen je, to je istina, u levi kuk“, rekla je devojka sa velikom dioptrijom.
„Nije spavao dve nedelje kao zaklan mada se o tome puno priča, istina, malo duže je dremao i od svih tih priča samo je istina da je pojeo dve lepinje sa prevrelim kajmakom i da ga je metak samo okrznuo i to po desnom a ne levom kuku“, rekla je devojka u kratkoj suknjici.
„To su obična naklapanja. Istina je; da je prespavao dve nedelje kada je stigao, to znam sigurno, kao što znam da sada pričam sa tobom.“
„Nisu naklapanja, sve je to istina, od reči do reči i mogu najmanje deset ljudi da ti dovedem koji će se zakleti u to.“
„Ne verujem, o tome se samo priča, ljudi svašta izmišljaju. Najbolje je da njega pitamo, jednoga dana će morati da ustane i da izađe iz kuće.“
Morao je da zatvori prozor.
„Bio je ranjen, znam pouzdano i to svi znaju, samo nisam sigurna gde, na kom mestu.“
„Samo okrznut, bio je samo okrznut, po desnom kuku.“
Ustao je i zatvorio prozor. Dok je povlačio zavesu video je dva čoveka kako odlaze mlateći oko sebe kišobranima, a ispod samog prozora su stajale dve devojke. Jedna je imala naočare sa velikom dioptrijom, druga kratku suknjicu.
Znao je da će uskoro nadrljati, samo je to znao. Ili će dobiti batine ili će se zaljubiti ili i jedno i drugo. Nije razmišljao od koga bi mogao da dobije batine, više je lomio glavu u koga bi mogao da se zaljubi. Dva talasa deluzija bez ikakvog reda i poredka navališe u njegovu glavu, oboriše je na jastuk i nije mu preostalo ništa drugo nego da trlja oči i da se zagleda.
Glava mu je bila teška i nije mogao da je podigne sa jastuka.
Jednoga dana će morati da ustane iz kreveta i da izađe iz kuće.
„Noćas je padala kiša“, reče majka provirivši u sobu. Čuo je da priča, ali nije mogao da razabere šta. „Kuća nam prokišnjava.“
Nadrljaću...
Voda u bešici mu prekide razmišljanje. Pokušao je da podigne glavu sa jastuka uprkos novom talasu koji je, možda do sada bio najjači. Telo je već podigao, ramena će morati da poslušaju, a glava? Valjda će i ona sa ramenima. Nadrljaću, pomisli opet dok je postajao svestan da je majka još uvek na vratima.
Ustao je, trebalo mu je vremena... da nije bilo te vode, da nije bilo majke.
„Tražili su te neki ljudi, nekoliko puta“, rekla je majka potvrđujući svoje prisustvo u koje je skoro posumnjao.
Nadrljaću...
„Otvori prozor, soba ti je puna dima“, rekla je majka i otišla da bere boraniju.
Nije pominjala boraniju, nije ni branje. Pominjala je sobu punu dima, to je pominjala. Soba je bila puna dima, celu noć nije mogao da spava i samo je pušio.
Prošle godine nisu imali grašak, imali su boraniju. Samo boraniju. Sada imaju i grašak i boraniju. Nije baš bio siguran da li ove godine imaju i grašak. Za boraniju je bio siguran, bez boranije se ne može. Ali, nije to pominjala, nije pominjala ni grašak ni boraniju, obično priča o tome, ali sada ne. Pominjala je kišu i da im krov prokišnjava. Još nešto, pominjala je prozor, da prozor. On je međutim, celu noć bio širom otvoren tek ga je maločas zatvorio jer mu je smetala buka sa ulice. Bio je otvoren, samo dim nije hteo da izađe, bilo mu je lepše sa njim u sobi, zato nije hteo da izađe.
Bilo je vreme za oblačenje, ne za oklevanje. Morao je da ode kod tih ljudi sa kojima je bio u ratu. Oklevanje nije dolazilo u obzir. Da nemam vodu i u kolenima, razmišljao je dok je stajao iznad klozetske šolje i posmatrao mlaz. Odakle sva ta voda, odakle i gde odlazi? Da stanem pod tuš i na sve dodam još malo vode?
Vreme je za oblačenje, krajnje je vreme, pomisli opet dok je išao prema ormanu, ne za oklevanje.
Stajao je ispred ormana u nedoumici a zatim je počeo da bira. Nikada dovoljno svetlosti u ovom ormanu, pomisli dok je gledao popakovane stvari. Odabrao je žutu, nestrpljivu košulju i počeo da je oblači. Levi rukav te košulje je bio jako nestrpljiv, dok je desni bio sasvim umereno, razumno nestrpljiv i nije žurio nigde. Zatim je promišljeno odabrao lako nepromišljene narandžaste pantalone, a uz sve to, odlično su se slagale plave nesmotrene cipele. Opasač, koji opasač uz ovo? Koji? U nedoumici, uzeo je prvi koji je ugledao a ostali ga prezrivo pogledaše. Ne mogu uzeti više od jednog, hteo je da im kaže i sigurno bi im i rekao da nije opet zastao i počeo da se predomišlja. Ugledao je zelenu, nešto strpljiviju košulju i bio je u nedoumici da li da nju obuče.
Odustade, bio je jako nestrpljiv da se nađe na ulici i žuta košulja se ote, odgurnu ga i spretno skoči na njega, sama se oblačila i zakopčavala dok je silazio niz stepenice. Hteo je da pritaji ali mora se reći da je obukao lakovernu majicu i razmetljive gaćice. Nije na odmet da se nađu, razmišljao je dok ih je krišom od samog sebe oblačio. Obuo bi on i potentne cipele, boje mesa, bez obzira što bi sve to zajedno bilo isuviše prepotentno. Obuo bi da ih neke barabe iz Zaječara nisu drpile. Velikodušno ih je primio kod sebe na spavanje a oni su mu maznuli cipele i pokvarili vodokotlić. Vodokotlić je kupio, to je bila neodložna investicija, to je u redu ali, gde da nađe iste cipele, to nije bilo u redu.
Bio je na izlaznim vratima kada je osetio da ga boli zub, gornja desna trojka, bilo je tako prijatno i podsećalo ga je na nešto, na nešto pokvareno ali nećemo sada o tome, o tome nekom drugom prilikom. Sada kada je napokon izašao iz kuće nije prilika da se priča o pokvarenim stvarima.
Na ulici su ga čekale devojke, one iste zbog kojih je zatvorio prozor. Primeti da je devojka sa kratkom suknjom zgodna, da joj tako kratka suknja sasvim dobro pristaje, na drugoj je osim velike dioptrije primetio da ima i izgrižene nokte. Dobro, to se mene ne tiče, pomisli i htede da prođe pored njih, ali ga one zaustaviše.
„Jel istina da si ranjen u levi kuk?“, pitala je devojka sa velikom dioptrijom i izgriženim noktima i prišla sasvim uz njega.
„Nije.“
„Rekla sam ti“, rekla je devojka u kratkoj suknji. „Metak ga je samo okrznuo po desnom kuku.“
„Ništa od toga nije tačno, otrovao sam se hranom i to je sve“, rekao je ravnodušno.
„Svi pričaju o tome.“
„Moj prijatelj je ranjen u levi kuk, možda je o njemu reč.“
„Da li je istina da si spavao dve nedelje?“
„Samo sam leškario.“
„Sigurno nije istina ni da si pojeo dve lepinje sa prevrelim kajmakom kada si stigao.“
„To je istina. To je jedino čega sam bio željan.“
Ćutale su i gledale ga. Pitale su sve što ih je zanimalo.
„Nas dve smo pošle u crkvu.“
„Zar se u crkvu ne ide nedeljom?“
„Danas je nedelja.“
Klepetajući cipelama, naravno, plavim nesmotrenim i hodajući postrance pristizao je i prestizao neke ljude koje uopšte nije poznavao ili ih je znao tek površno. Dobro je što je to tako, odlično, skoro da je bio ponosan na to. Dobro je što je tako, ne želim ništa da menjam, nemam nameru, ne pada mi na pamet, odlično je ovako. Razmišljao je, možda? Možda ne? Kada ga kao danas obuzmu lake deluzije nije mogao da bude siguran ni u šta.
Kada me obuzmu nisam siguran ni u šta, ne znam da li hodam il ne hodam, da li sanjam il ne sanjam? Da li želim nešto il ne želim ništa? Da li mislim il ne mislim?
Poželeo je da se vrati u polumračnu neprovetrenu sobu, na čas je čak i zastao.
Mogao bih da se vratim i da napišem nešto o prodavcima sladoleda, psima lutalicama ili možda o ženskim šeširićima koje sam zapazio ovog proleća.
Neko mu u prolazu reče:
„Zdravo. Kako si?“
Njegov primitivno uprošćeni odgovor, a pri naletu jednog nešto jačeg talasa glasio je:
„Tako.“
Osećao se tako-tako a rekao je samo, tako. Zašto je tako odgovorio, pitao se dok je upredao kičmu a deluzije popuštale i odlazile pod naletom zubobolje.
„Šta radiš?“
„Ništa.“
Ništa, doduše imao je nameru, svi su to od njega očekivali i to su mu jasno stavljali na znanje. Sad, kad se vratio živ i zdrav valjalo bi da nešto radi. Možda je trebalo da kaže da traži posao, ali možda ga nije ni tražio. Nije mu se radilo ništa i da nije bilo poslednjeg porodičnog okupljanja i razgovora ostao bi u sobi.
Asocijalan, sa perverznom željom da se dopadne nekoj devojci, nekoj zgodnoj devojci (da li samo da se dopadne), hodao je postrance, malo povijen, sa obrazima kojima nije davao nimalo šanse da se razvuku u bilo kakav osmeh. Čeznuo je, kao i obično za nečim. Ali za čim, ali za čim?
Za čim?
Kupio je lep pisaći sto, od hrastovine je, sa krivim nožicama, kao kod nekog kukca. Nov je, naravno i ima toliko fijoka da nije uspevao da ih prebroji. Sinoć je na njemu ubio jednu mušicu i satima je morao da ga glanca. Ipak, ne služi sto za glancanje, trebalo je da sedne i da napiše nešto na njemu inače će zauvek ostati nov.
„Ja sam egzibcionista, mislim da me neko posmatra dok pišem pa se tako i ponašam“, reče Zo glasno ali suviše kasno.
Hteo je i da doda da još uvek piše na nekim starim mestima, nimalo pogodnim za pisanje. Prekasno, niko više nije mogao da ga čuje a deluzije veštim manevrom uđoše u glavu sa svih strana i jednim jedinim udarcem oteraše zubobolju, okupiraše ga i sada su ga sprečavale u pokušaju da pokuša bilo šta.
Posle nekoliko veštih i uzastopnih sudara iskosi se još više, isturi napred levu polovinu grudi, zaklepeta cpelama još jače i nastavi da hoda postrance nadajući se nekom zanimljivijem sudaru. Misli su mu prolazile kroz glavu tako brzo, kao što dim prolazi kroz dimnjak. Pomalo ga je peklo dno čela, od razmišljanja možda, od poslednjeg sudara sa gospodinom koji je imao jako tvrdu glavu, ideje su mu se rojile, nisu prestajale, niti je on na takve stvari obraćao pažnju.
Iz roja mu se izdvoji misao; duplo sam uži ovako iskošen, to ljudima daje više prostora da prođu pored mene. Onog trenutka kad je misao minula sudario se sa čovekom koji je imao tvrđu glavu nego onaj malopre. Pomislio je da se i njima dopada sudaranje jer da i oni idu iskošeno ne bi imalo nikakvih šansi da dođe do sudara. A možda bi tako bilo još gore možda bi bilo žešćih, lančanih, sa teškim posledicama.
Dvadeset i šest ljudi je povređeno oko podneva prilikom lančanog sudara u ulici Narodnih heroja. Ozbiljnijih posledica nije bilo osim što je nekolicini učesnika razbijen nos a nekolicini povređen ponos.
Od tih potresa zubobolja koja je bila izbačena iz rođenog zuba izmače se još više i gledajući sa strane stade da razmišlja kako da napakosti deluzijama koje su sada zasele po celoj glavi i nisu htele da čuju niti im je padalo na pamet da popuste i dopuste da se zubobolja vrati natrag, u svoj zub.
On je video da zubobolji nije po volji što je izbačena.
Ako izvadim zub šta će se desiti sa njima? Možda će i one otići? A šta ću onda da radim, sam samcit?
(Odlomak)
