Skice sa Tajlanda (Deo osmi, 2)
Družina sa ostrva slonova – nastavak
Autor: Gordana Babić
Prošli put, kada sam pisala o ‘mom ostrvu’ pomenula sam miris koji me je, prvi put kada sam bila na njemu, oborio s nogu. U stvari, tu se radi o čitavoj paleti mirisa… Na prvi udisaj miriše na voće. Kada se prvi sloj otkrije, preovladava miris pomorandžine kore, reminisencija na zimu, sneg i detinjstvo. Kad se skine još jedan sloj, tu je miris cimeta, kao da sam ušla u kuhinju moje bake. Još jedan sloj, i miris topljene čokolade. Opet jedan sloj i miris lavande, ili barem mene podseća na lavandu i one mirišljave jastučiće koje smo stavljali u plakare kao odbranu od moljaca. Svi ti predivni mirisi spojeni u jedan jedinstven i neponovljiv. Otkud taj miris potiče, da li od okolnog rastinja, ne znam, a nije ni bitno. Kasnije sam zavolela onaj poseban miris u vaduhu nakon tropskog pljuska, miris ribarskih mreža, i patinasti miris napola ugnjile kokosove kore.
Moja prijateljica Farson drži restoran, poznat na celom ostrvu. Ispričala mi je jednom kako je sve počelo. Elem, odrasla je bez oca, sa majkom i mlađom sestrom. Majka ih je izdržavala tako što je držala pokretni štand sa hranom. Uveče, često do kasno u noć, Farson joj je pomagala da prže pa thong ko - minjaturne okruglice od testa slične krofnicama, u dubokom ulju. Ko je bio u Kao San Roudu, u Bangkoku, imao je prilike da ih proba. Farson kaže da joj je bilo muka od mirisa ulja, da je mrzela proklete okruglice. Kada je imala nekih dvadeset godina zaljubila se u oženjenog čoveka i postala mu mia noi. No kada je zatrudnela, tip joj je dao nešto para i rekao da ide što dalje ‘da je njegove oči ne vide’. Mogla je da ode u Pataju i zaposli se u nekom go-go baru, kao što to rade devojke njenog društvenog sloja i porekla. Mogla je i da se uda za faranga. No Farson je došla na Ko Čang. Prodavala je suvenire, ali teško je išlo, para nikad dosta. Onda se jednom setila majke, koja nije više bila među živima, setila se detinjstva, i zapahnuo ju je miris ulja. Taj miris ju je proganjao danima, i naprečac je donela odluku - praviće pa thong ko, ali će u postupak uneti maštu. I na njenom meniju su ne našle: okruglice u čokoladi, okruglice u umaku od kokosovog mleka, okruglice u sirupu od ananasa (koga sama spravlja), okruglice u sirupu od guave, okruglice u sirupu od ličija, okruglice uvaljane u sorbe, cimet i struganu koru pomela, okruglice u slatko-slanom umaku od kikirikija i indijskih oraha, slane okruglice sa kurkumom, okruglice u ljutom umaku od ribe, okruglice u čorbi od bambusovih stabljika, okruglice koje se služe na bambusovom listu sa raznim dodacima. Ko voli, može da naruči ‘obične’ okruglice bez ičega… Meke, vazdušaste okruglice na stotinu načina. Okruglice koje su se prodavale kao alva. I zaista su izvrsne.
Moj prijatelj Majkl, ljudina od dva metra koji recituje Koena na tajlandskom, kaže da ga miris piva podseća na oca i subotnje večeri.
Ima još jedna zanimljiva priča o mirisima. Naime, slučajno sam otkrila ostrvsku biblioteku. Spolja izgleda sasvim obično, čak možda neugledno, ali kada sam prvi put u nju ušla i malo razgledala, iznenadila sam se kvalitetnim izborom knjiga. Sve knjige su uredno sortirane po jezicima na kojima su napisane, odnosno na koje su prevedene, pa su tako tu knjige na engleskom, ruskom, švedskom, francuskom. Nema ničeg čudnog u tome naravno, ali naći knjigu Tomasa Mana ili Knuta Hamsena u biblioteci na jednom tajlandskom ostrvu, pa to je maltene utopija. No kada sam upoznala Saru, nasmejanu, šezdesetogodišnju švedjanku koja je pokrenula i finansirala biblioteku, sve mi je bilo jasnije. Ispričala mi je kako je oduvek volela svet knjiga, kako je čak imala želju da studira književnost, ali ju je život odveo na potpuno drugu stranu. Da Skandinavci obožavaju tajlandska ostrva, to sam znala, ali Sara je jedinstvena, i svaka joj čast na ideji.
Zadnji put, kada sam bila u biblioteci, pokazala mi je davno kupljenu knjigu švedskog pisca Martinsena, koja miriše na plesan, koju nikad nije pročitala, i koju nikome ne pozajmljuje. Ta joj je knjiga služila da u njoj presuje cveće, a od presovanog cveća je pravila herbarijume koji su tada bili u modi. Kada god uzme tu knjigu u ruke, kaže da maltene oseti miris cveća koji je vrati u ranu mladost i jedno ‘za nju teško ali lepo vreme’.
Miris zaista može da ispriča hiljadu priča.
