OSMI MART
Gost autor: Morris Pandjaitan
... I dođe Osmi Mart, dan mama, žena, devojaka. Mene čeka neka loša minuta, neki loš trenutak. Ulazim, gledam koliko je sveta došlo. Većinu znam, neke ne. Nisam ti kupio cveće. Nisam nikada, pa neću ni danas na Osmi Mart. Kupiću ti ga svaki drugi dan. Prilazim ti, grlim te i ljubim kao nikada u životu. Valjda se sva ta ljubav u trenutku skupila u jednu sekundu. Pričam ti nežno, pričam ti koliko te volim. Setio sam se trenutka kad si mi mahnula kroz kibic-fenster. Setio sam se i tvog osmeha. Setio sam se i kako sam te zaprosio.
Popa završava svoju besedu. Nikad nisam mogao da proniknem u priču, šta je jektenije, šta je isaije i šta se tu uopšte kaže. Oni uvek nešto zbrzaju i to je to. Slušam popu, stavio sam ruku na tebe, kao da mu ne dam da ti priđe. Slušam ga, gledam ga, a ne vidim ga i ne čujem ga. Kao da nije tu ili kao da ja nisam tu. Gledam kroz njega i samo mi je važno da sam tu pored tebe.
Znam da si mi bila zahvalna što sam odlučio da na dan našeg venčanja, hor peva Iže heruvimi, jedan od najlepših delova pravoslavne liturgije. Stajali smo i gledali jedno u drugo, gledali u tavanicu crkve i pokušavali da vidimo da li će doći neki anđeo da nas pogleda. Ali tog dana, ti si bila moj anđeo. Nismo bili iste vere, ali smo verovali u istog Boga. Ja poštovao tvoje, ti poštovala moje.
U nekom trenutku, popa zapeva i reče: „Pomolimo se“. Počne Oče naš, hor peva, ljudi pevaju koji znaju, mole se oni koji ne znaju da otpevaju, neki i u sebi, ali svima je na srcu ta najglavnija molitva. Lepo zvuči, onako iz srca izlazi. Ustajali vazduh prenosi božanske reči. Freske na zidovima ih upijaju. Na centralnoj kupoli slika Isusa Hrista. Gledam u njega i kao da vidim suzu u njegovom oku. Ne znam da li mi se priviđa ili je stvarnost, ali nije ni bitno, jer je tu pored nas. Nekako imam osećaj da nas njegov pogled opet sjedinjuje, spaja, blagoslovi. Kad se začulo AMIN, kao da me je grom udario. Bio mi je i lep i neprijatan osećaj u istom trenutku. Lep sto nas je molitva blagoslovila, a neprijatan zbog svih grehova koje nosim u sebi. Čekao sam trenutak da ljudi počnu malo da se komešaju, da se prekine ta prokleta tišina, ali jok. Niko ni da zucne. Svi su ćutali. Ama baš svi. Kao da je i njih udario grom.
Prljavi prozori crkvice ili kapelice, šta li je već, jedva propuštaju svetlo, ali danas je sunce obasjalo neverovatno jako za mart mesec. Zrak sunca se provukao kroz žaluzine i obasjao te. Bilo mi je dovoljno da to vidim i da shvatim da je Bog poslao poruku, poruku koju valjda samo ja mogu da razumem. Ta poruka nije nosila nijednu reč, nijedno slovo, nijedan zarez, ali je sve rekla. Bio sam miran i na neki način srećan i spokojan.
Došao je i taj glavni trenutak. Uzeo sam te i polako i nežno izneo napolje. Sunce je bacalo zrake kroz krošnje, sve je bilo nestvarno lepo u tom trenutku. Imao sam osećaj da baš svi gledaju u mene. Ne u tebe, nego u mene. Trenutak se polako završavao, i počinjao je drugi. Vreme je stalo, a proletelo u sekundi. Jedino što sam čuo, bila su crkvena zvona i lajanje kera varošanskih.
Krenuo sam kući polako. Došao do ulice 29. Novembra ili kako se već sada zove. Na raskrsnici sedi bakica i prodaje cveće. Gleda me onako lepo obučenog u odelu i kaže: „Gospodine, kupite cveće“. Ja je pogledam i tek tada mi krenu suze. Valjda sam tada puk’o, valjda mi se skupilo sve u jednoj sekundi. Gledam bakicu onako nežno, kao staru majku svoju sto bih pogledao i uspem da joj prozborim: „Majko, onoj kojoj sam nekada kupovao cveće, danas sam je sahranio. Ona sada leži ispod cveća“
