Termin „momci s Brda“, kolokvijalno „Brđani“, odnosio se na stanje svesti, ili još bolje na ekipe koje su u neka prastara, predkapitalistička vremena pre „osme sednice“, dakle dok se grad još uvek iskreno, ludački voleo, svaki ulaz imao barem po tri garažna benda a novac nije bio vrhunsko božanstvo, obitavale na geografsko-duhovnom lokalitetu, poznatijem kao „Brdo“ sa velikim „B“. (Nije slučajno narodni pesnik izabrao ovaj toponim opisujući incestuoznu, disfunkcionalnu porodicu u vanvremenoj, tragičnoj poemi: „Ona živi na „Brdu“)
Vama je verovatno poznatije Topčidersko, Kanarevo, Pašino, Petlovo, Beverli, ono kod Kranja, ili ono drugo-kome na vrhu mrda čudno drvo povijenih grana, ali je samo za ovo, specijalno nazvano po Matiji Banu, još uvek, i dan-danas dozvoljeno ispustiti prisvojni pridev , i reći samo „Brdo“, i svima će biti jasno na šta ste mislili.
Fundamentalistički, lokal-patriotski etnolozi staročukaričke, talibanske provenijencije uglavnom će se držati teze da je „pravo brdo“, u stvari najkraći put od Ade do Košutnjaka, te stoga, pravi „brđani“ su mogli biti samo oni nastanjeni u Kirovljevoj, Požeškoj, Blagoja Parovića i par ulica iznad, ispod, levo i desno od ove istorijske transverzale. Oni, nešto liberalniji, i po mom mišljenju realniji, potpuno ispravno su prisvojili i Julino Brdo, Žarkovo, Cerak, Bele Vode, Skojevsko naselje, pa čak i vidikovačku „Banditen štrase“, dajući ovoj urbanoj odrednici mnogo šire, a ipak dovoljno specifično značenje.
Momci s Brda -„Brđani“, onakvi kakvim ih je Bog dao, uglavnom su se subotom spuštali u grad , čekajući se na stanicama „preko puta Gorice“, ili „kod Doma zdravlja“, a veče bi posle trijumfalnog provoda, ili utakmice „visokog rizika“, tradicionalno završavali ispred dragstora u Požeškoj, uz maliganske minijature Mileta „Pivceta“, „Malog mrava“, ili nekog takvog autentičnog heroja, koji će vas ni krivog ni dužnog izljubiti i dočekati prozuklim, hrapavim rečima: „ Je li burazere, jesaaam li ja tebee nekad uvredio?“
„Brđana“ danas gotovo da više i nema, ili su u teškoj ilegali. Suviše su ponosni da bi molili, prilagođavali se pod stare dane ili tražili dodatna pojašnjenja. U stvari lažem! Možete ih sresti ako živite u Torontu, Sidneju, Parizu, Roterdamu... ili u prestonici Fejsa-Lajkovcu. Prepoznaćete ih po glasnom smehu i bizarnom smislu za humor, pivskim stomačićima, vintidž muzičkom ukusu, pomalo ciničnim komentarima, i narodnoj nošnje nekih drugih vremena - crvenim „starkama“, bez obzira da li se trenutni masthev ili ne!
Na slici, koju vrtim u rukama, je grupa „brđana“, dovoljno drska da i svom tadašnjem bendu da ime po omiljenom delu grada sakrivenom u izmaglici kolektivnog sećanja. Nažalost, preživeli članovi vode samo sa tri prema dva. Nisam baš najsigurniji da li su se Bosanac i Deki „Betoven“, sa ove fotografije, popeli stepenicama gore, ili su spičil kod „rogonje“ autoputem dole. Takođe nemam pojma ni ko bi u „Kosmos Srbiji“ mogao da im bude premijer, patrijarh, zaštitnik građana, ili ministar za odnose sa Srbima van matice, to jest NAMA ŽIVIMA, ali sam posve siguran da mesto na koje su otišli ne može biti gore od ovog našeg, i da sto posto i dalje sviraju.
Uan vej, or enadr!
Fotografija: Vladimir Jovanović
