Istorija jedne ljubavi
Autor: Snežana Novaković
Već na prvi pogled, sasvim izdaleka, znala sam da ću se zaljubiti. Ali, onako, bez zadrške, totalno i iz duše. Onaj nepogrešivi trenutak obnevidelosti, srce u grlu, stomak u čvorovima, ruke mlitave, nigde tla pod nogama. “Oh, uzmi me, prihvati me, obrgli me, zadrži me, ne daj me, lepoto duše moje!” A, onda onaj glas sa strane, onaj što izbija srce iz grla, bistri razum, ali ne razvezuje čvorove: „Polako, smiri se, šta ako se razočaraš?” Zastanem, udahnem, vratim ono srce tamo gde mu je mesto, počnem da razmišljam, ali ne predugo, jer što sam mu bliža, što ga bolje vidim i osećam, sve sam sigurnija u svoju ljubav, u njegovu savršenost prepunu mana, u to da mi pomoći više nema. Još samo jednom sam, tamo negde daleko, tako brzo, tako naslepo, tako duboko zavolela i, ne znajući ni do danas da li mi je ta ljubav ikad bila dovoljno uzvraćena, dugo, iskreno i nepromišljeno volela.
Jedan po jedan, danima i bez žurbe, skidala sam slojeve kojima se štitio. Tamo gde bi mi se pogled zamutio, a krv sjurila u pete, zastajala sam pažljivo proučavajući koordinate svake male tajne zbog koje mi se vrtelo u glavi, ne bih li je što bolje upamtila, ne bih li joj se, omađijana, što pre vratila.
A tajni je bilo skoro svuda, ostavljale su me bez daha, budile čula od krika do uzdaha, od pesme do suza, od mirisa znojavih tela prljavog tanga do uzvišenosti čitalaškog časa na nekoj klupi, u parku, od ćutanja pred božanstvom tela i duha tamo gde i bogovi ćute, do vatre i vina za kafanskim stolom.
Da li je moguće da, tako daleko, u nekom potpuno drugačijem, paralelnom svetu, vidim, prepoznajem, osećam, doživljavam isto? Da želim samo da se prepustim, da uronim u svaku njegovu poru pamteći dobro put do nje, da se tu sto duže zadržim, da tu zauvek ostanem, diveći mu se, ne želeći ništa da menjam, čeznuvši samo da me prihvati, da kaže – moja si, ja biću tvoj, uz mene pronašla si dom.
Nije se desilo. Kao što se nije desilo ni onda, u nekom drugom svetu, u kome sam prvi put tako zavolela, totalno, iz duše, bez zadrške. I nije on otišao od mene ni ovog, kao ni prethodnog puta. Opet sam otišla ja, onda kada sam osetila da ga gubim, kada sam shvatila da je, tako razgolićen, svačiji i ničiji, ali nikada dovoljno moj.
Jednom, davno, tamo negde, daleko, mnogo sam volela. Od naše ljubavi ostala je pesma i onaj opojni, neizbrisivi miris lipe. I moj, a nikada dovoljno moj Beograd. Ovog puta ostao je tango, onaj znojavi, prljavi, sa krikom. Nečiji tuđi, a opet toliko moj, Buenos Aires. I džakaranda.
