Predrasude
Autor: Vera Vujičić
Od kad znam za sebe, predrasude su mi smetale i išle na živce. Čak i kad sam bila sasvim mala, pa nisam ni znala da se to, što meni smeta, zove predrasuda.
Smetalo mi je kada se pravila razlika jer je neko star ili mlad, muško ili žensko, general ili obućar, bogat ili siromašan. Nisam shvatala šta je čudno u tome što se igram sa gluvonemom devojčicom, decom, koja žive u suterenu susedne zgrade, što sam se najviše igrala sa jednim Duškom, a ne nekom Dušankom ili što sam se u drugom osnovne sama javila da sedim u poslednjoj, magarećoj, klupi, sa Ilijom, najgorim đakom u razredu. Niko drugi nije hteo. Tek mnogo kasnije sam ukapirala da je Ilija bio Rom, a ne sećam se da je bio nestašniji od druge dece.
Možda sam imala neke lične predispozicije, možda sam rasla u takvoj sredini, a možda je i opšta klima tog vremena – kraj pedesetih/početak šezdesetih godina prošlog veka – učinila svoje. Meni niko nikad nije rekao: Ćuti tu, šta ti znaš, ti si mala! Niti: Ti si devojčica, to ti ne priliči. A onda, kad sam malo porasla i postala tinejdžer, preda mnom se prostro crveni tepih novih sloboda, hipi ideja bratstva i jednakosti, slobodoumnosti, novih prioriteta, kršenja starih dogmi i tabua.
Ako ste sada pomislili da se hvalim time kako sam prosto divna osoba širokih shvatanja i velikog srca, bez mane i straha, na pogrešnom ste putu. Čitajte dalje.
Verovatno da većina ljudi za sebe smatra kako nema predrasude, čak i kad ih ima. Koliko puta ste čuli rečenice, koje počinju: Nemam predrasude, ali…? Čak i oni, koji kao ni ja, ne podnose predrasude, s vremena na vreme, mogu da otkriju pokoju, koja se prerušeno provukla i godinama opstala.
Prvi put sam svoju predrasudu, zapravo, dve istovremeno, otkrila pre skoro 35 godina. Obe se odnose na žene, starost, pa i na fizički izgled. Sramota me je da vam ovo priznam, ali tako je bilo.
Moguće je da su i mnogi od vas, ako imaju dovoljno godina, bili iznenađeni pojavom Joko Ono u životu ,,našeg” Džona Lenona. Ona je kriva za sve, zar ne? Razbucala nam Bitlse, zaludela Džona, bože, stvarno, šta mu bi?! A i nikakva je, ružnjikava, ma i matora, bre!
Početkom osamdesetih, na muzičkom nebu je zablistala nova zvezda: mladi, veoma talentovani momak, Ivo Pogorelić. Svi potrčasmo na njegove koncerte i resitale, a priznajem, prelistavali smo i modne magazine, i sa uzdahom gledali fotografije, na kojima on, onako visok, tanak, zgodan, sa bujnom kosom i lepim crtama lica, pozira u odelima italijanskih kreatora. Što bi babe rekle, bog mu dao sve!
No, ne lezi vraže, puče vest: On je oženjen i to nekom ,,ružnom babom”, majka može da mu bude! Priznajem, nisam mogla da shvatim šta će mu ta žena, a pre svega, šta se kog đavola ženio – pa ima tek dvadesetak godina!
Nekoliko godina kasnije, sasvim slučajno sam naišla na jednočasovnu emisiju britanske televizije, posvećnu Alisi Kešeredze, čuvenoj profesorki klavira. Ne trepćući, gledala sam ovu nesvakidašnju ženu. Njene reči, oči, dubina njenih misli, osećanja, njen specifičan šarm i sve što sam tada videla i čula, dali su mi lepu lekciju o besmislenosti zaletanja u zaključak, bez ikakve osnove.
Nešto kasnije, naiđoh na veliki intervju sa Joko Ono. Lupih se po čelu i uzviknuh: Kakva žena! Pa i ja bih se njome oženila!
Nedavno sam iznenadila prijatelje vešću da idem na godišnji odmor u severni Mičigen. Bilo im je čudno, šta ću tamo. Jer, to nije ni Kalifornija, ni Kolorado, ni Florida.
Moram da priznam da sam prvi put posetila Mičigen, ne očekujući baš ništa interesantno. Bilo je to pre šest godina, kada sam sa prijateljicom otišla na diplomsku ceremoniju njene ćerke, koja je studirala čelo, na muzičkoj akademiji Interlohen.
Do tada, pominjanje države Mičigen, je meni stvaralo asocijaciju na propalu auto industriju, na Detroit i neprijatne scene iz dokumentarnih filmova Majkla Mura, koji je i sam Mičigenac, iz ružnjikavog gradića, Flinta.
Šta ono rekoh, da nemam predrasude? Eto, nisam ni primetila da sam i bez razmišljanja stvorila sumornu sliku o nečemu, što nisam ni videla, a nisam se baš ni potrudila da se informišem.
Utoliko je moje iznenađenje i oduševljenje bilo veće kada sam stigla u tu bajkovitu lepotu, u taj raj na zemlji. Kakav Kolorado, kakva Švajcarska!
Taj deo Mičigena, na istoimenom ogromnom jezeru, uz mnoštvo drugih jezera, se pruža prema Kanadi. Brdovit teren, sa gustim šumama, visokim jelama i hrastovima, poznat je kao Prestonica trešanja. Proizvode oko 90,000 tona trešanja, koje su bile u punom cvatu, tog maja, kada sam prvi put posetila taj kraj. Ako tome dodamo i neverovatnu količinu jorgovana, shvatićete u kojoj meri je prizor nestvaran! Da to nisam videla rođenim očima, bila bih ubeđena da su u pitanju kompjuterski stvorene slike.
Sledeće godine sam se vratila sa ćerkom, koja je već čula za velike prirodne lepote ovog kraja. To je poznata stvar, nije tajna. Ko je meni kriv što sam imala predrasude, pa zamišljala sivilo industrijskih zona, a ne plavetnilo jezera i hladovinu zelenih severnih šuma!
Ove godine, sad već veteran, sa mužem sam otišla na još jednu ekskurziju. Nekoliko stotina milja smo prokrstarili, od jednog gradića do drugog, koji kao da su sa nekih razglednica prekopirani.
Eto, a mnogima još nije jasno zašto volim Mičigen. Ko im je kriv kad imaju predrasude!
Ovo je bilo lagano i šaljivo, ali predrasude su ozbiljan problem.To nije samo pojedinačna, privatna stvar, nečije stanje duha i uma, nečija ideja. Predrasude dovode, ne samo do ličnih i porodičnih tragedija, već i do onih, mnogo većih razmera. Inkvizicija, pogrom, segregacija, aparhejd, holokaust, rasizam, šovinizam, homofobija, mizoginija i mnoga druga zla proističu iz predrasuda, koje često rađaju mržnju.
Od stereotipa do predrasude i od predrasude do diskriminacije, samo korak nas deli. Neke predrasude izgledaju bezazleno, a neke mogu biti ozbiljne. Kakve god da su, protiv njih se moramo boriti. No, to nije lako.
Lepo reče Ajnštajn: Lakše razbijati atome, nego predrasude.
