Mijovići na letovanju – Pilion, Grčka
Autor: Aleksandra Mijović – Anja
Nismo se još praktično ni navikli na severnu poluloptu, a sedosmo za astal da izaberemo kuda ćemo na more. Mora bit’ Grčka, jer nam je k’o druga kuća, a i poznato je širom zemljine kugle da su svi do jednog u familiji Mijovića nepopravljivi gurmani. Dakle, osim prekrasnog mora mora bit’ i brdo raznovrsne hrane da bi odmor bio na nivou. Mater familias (moi) je glas’o za bilo koje ostrvo u Jonskom moru, al’ pater je poželeo da obiđe poluostrvo Pilion (Tesalija) gde je poslednji put bio pre 35 godina. Pošto su nam deca izrasla, čitaj dovoljno su velika da prespavaju i na plaži ako ne nađemo smeštaj, odlučismo da sednemo u pozajmljeni auto i otisnemo se put Grecije, pa šta bude! „Ako se umorim od vožnje, možda i prespavamo u Leptokariji na primer“, predloži pater, al’ mater zdušno odbi takvu opciju. Olimpska regija je u odnosu na ostatak Grčke jedno ruglo od ugacanih plaža i leglo paradajz-turista, te tamo ne idemo pa makar i spavali u šumi.
Krenusmo. Za divno čudo nije bilo žive duše usput te uđosmo u Grčku za nepunih sedam sati. Pravac Larisa, zatim Volos i dođosmo u predivno primorsko seoce zvano Kala Nera. Posle po’ sata tumaranja unaokolo nađosmo apartaman u vili „Eleni“. Kako gazdarica Fula ne parla ni reč engleskog, a suprug joj Kosta još manje, malo smo se zaglavili izgubljeni u prevodu. Ne znaju ni reč srpskog – dobar znak! Kako nismo makli u pregovorima, Fula ode da probudi sirotog sina jedinca, koji siroma’ spava iako je već četiri popodne. Stiže naslednik, krmeljav i ispijen, zove se Jorgos (pa, naravno). Bata Jorgos priča engleski k’o ja indonežanski, što mu dođe da smo se ipak nekako sporazumeli. Da sednemo u bašticu, d’odmorimo malo dušu, predloži nam Fula, dok oni oribaju budući nam apartman. Mi smo, potom, s pažnjom pratili kako Fula kao pravi gonič robova koordinira i vojnički izdaje komande mužu Kosti dok on samo pufće i dirindži bez pogovara. Mali Jorgos se vratio kanda u krpe. Do nas se jedva dogegao jedan starina od osamdesetak leta da nam sav važan kaže: „Dobar dan!“ Po naški, naravno. Narednih dana ćemo se dobro upoznati sa porodičnim ritualima naših domaćina. Mi, Mijovići, volimo da dremnemo popodne posle ručka. No tad je baš idealno vreme da Fula grdi Kostu i to galami ’nako iz petnih žila. Dremka? Malo morgen! Ubrzo smo svi dobro upamtili reč „epivrazino“ kako Fula naziva svog životnog saputnika. Pitasmo gazdu omiljene taverne za značenje i dopismo opis. Epivrazino je neko ko je toliko spor da deluje k’o da je retardiran. Siroti Kosta!
Za Pilion kažu da je jedno od najfantastičnijih delova Grčke. Planina koja se tu uzdiže i nosi isti naziv kao samo poluostrvo, je pod snegom od Božića do Uskrsa i opšte je poznata po sjajnim rutama za planinare. Takođe, zimi na Pilionu turizam cveta zahvaljujući dobrim ski-stazama. Tu raste svakojako drveće, a najviše je maslina, bukve, hrasta, javora i kestena. Plaže su raznolike: što peščane, što šljunkovite, što pod stenama. Ima za svačiji ukus.
U grčkoj mitologiji Pilion je označen kao postojbina kentaura. Negde u brdima „skrivena“ je Hironova pećina u kojoj je plemeniti kentaur Hiron obučavao razne grčke junake poput kralja Peleja, Jasona i Herkula.
Jedan dan smo izdvojili da projezdimo u obilazak poluostrva, a ja se ponadala da ću lakše savladati serpentine, ali avaj. Kad smo stigli do sela Mouresi koje je dobilo titulu mesta sa najlepšom plažom na Pilionu, iz automobila su izašli veseli muški Mijovići, dok smo se mi, ženski deo familije, jedva iskobeljale i izgledale, a i osećale kao mali zeleni narednih sat vremena. No zaista lepota mouresanske plaže nas je ubrzo izlečila. Uvala snežno-belog peska, sa stenama sa strane i tirkiznim morem. Raj! Da li je tu uvek vetrovito ne znam, ali toga dana su se izdizali džinovski talasi. Vratiše me u detinjstvo. Zaboravivši na svoje godine, a bo’me i na svoju boljku bacila sam se u talase i uživala... neko vreme. A onda sam pokušala da izađem. Jok, moj bato! Kako zagrabim ka obali, taman pomislim „A-ha, utekoh“, tako me naredni talas isprevrće kao da nisam ženetina od 80 kg nego neki kamičak. I to traje... Satima... Moja porodica me posmatra sa bezbedne udaljenosti razdraganih lica, misleći verovatno: „Gle mame kako uživa!“ Ipak gospo’n muž se zabrinuo posle izvesnog vremena i hrabro se uhvatio u koštac sa pobesnelim morem. Rekoh mu: „Ti ne moraš da ideš u teretanu uopšte, samo par puta izbaviš ženu iz talasa i ima da budeš tip-top!“
Kala Nera je, kao što napisah, maleno mesto sa jednom dugačkom peščano-šljunkovitom plažom. More je toliko čisto i bistro da se dno vidi i na 15 metara dubine. Ležaljki i suncobrana ima sasvim dovoljno i verovali ili ne – besplatne su. Interesantno je da svi bez bojazni ostavljaju svoje vrednosti na stočićima uz ležaljke i bezbrižno odlaze u more. Mi smo se ipak na’vatali straha na drugim nekim belosvetskim plažama, pa se toliko opustili nismo – Jedan Mijović se „sušio“ dok se ostatak familije brčka. Samo jedna paralela: ’90-tih džidža-bidže na ulicama grčkih letovališta prodavale su izbeglice iz Bosne, sad ih menjaju Pakistanci. Turisti koji tu dolaze su uglavnom grčke nacionalnosti, ali ima i dosta Zapadnjaka. To se može zaključiti po jelovniku svake taverne: špageti bolonjeze, pice i „fiš & čips“. Tako očas posla u kafani locirate Zapadnjaka – ako je tupson navalio na picu kraj svih divnoća od grčkih specijaliteta. Odmah smo postali omiljeni gosti taverne „Pagasitikos“ kad je junior poručio kleftiko (kuvana jagnjetina, pa zapečena sa feta sirom i paradajzom) te je gazda kafane razvukao kez od uva do uva i potapšao nam sinka po ramenu sa: „Bravo, bravo!“ Ipak glavni pilionski specijalitet je specofai (parčići svinjske kobasice kuvane s povrćem u paradajz sosu i zapečene s fetom). Mijovići su se gostili i zasigurno nabacili po par kila, jer kad si u Grčkoj ponašaj se kao Grk! Papucaki, musaka, suvlaki, orada i škarpina sa roštilja i škampi uz uzo ili cipuru (pilionska rakija) ili uz slatko vino mauro dafne.
U povratku smo se malo zaglavili na granici pa kako smo ušli u Srbiju deca su počela da zapomažu da će skapati od gladi. Ne mogu da izdrže do Niša, o’ma’ mora da se nešto kusa. Tako svratimso u Vladičin Han u kafanu „Kod Raku“. Moram priznati da mi se na oko nije dopala scenografija Rakinog objekta i uložila sam javnu žalbu, al’ kad si gladan nisi sav svoj, te je porodica zanemarila moje proteste. Pater je izjavio: „Vi’š da je puna kafana! Đe sede lokalci, znaj da je klopa dobra!“ No ta poslovica važi za neke druge delove sveta, nažalost. Poslužiše nas nekom anoreksičnom piletinom i ćevapima sumnjivog izgleda i mirisa. Gotovo sad, smazasmo mi to, a posle deca udariše u kuknjavu da im nije dobro, bole ih tibe. Srećom nismo na’vatali nikakvu salmonelu, samo očigledno naši želuci nisu navikli da obrađuju tu vrstu mesa (ne bih da nagađam ŠTA smo u stvari tada pojeli). Pa, welcome back to Serbia!
Fotografije: Igor Mijović
