Dobrodošli u arapsku domovinu
Autor: Nataša Spasojević
Arapska domovina... taj čudesni, mistični svet čije se 22 države i isto toliko kultura prostiru preko dva kontinenta, vekovima inspiriše i opčinjava svojim mirisima, tradicijama, istorijom i kontradiktornostima. Od istoka prema zapadu, od Omana do Maroka sa Egiptom kao centralnom državom i ujedno tačkom razdvajanja grubo podeljenog prostora na dva dela kako po sličnostima kultura tako i vekovima kasnije po uticaju evropskih kolonizatora, malo koga će ostaviti ravnodušnim. Uske kaldrme medina (starog dela grada), sa načičkanim kućama i radnjama, raznobojne tezge gradskih sukova (istočnjačka pijaca), teški mirisi jasmina i mošusa pomešani sa, ako ste te sreće, najboljim jemenskim tamjanom; šegrti u tinejdžerskoj dobi sa belim ili plavim mantilima - ovisno šegrtuju li u kafedžinici ili u prodavnici začina, čistači cipela, bučni ulični prodavci novina, žene u tradicionalnim haljinama potpuno pokrivenog ili otkrivenog lica, muškarci u belim ili sivim dišdašama (dugačka, muška „haljina“) često sa turbanima ili kefijama na glavi; teški miris ustajale mokraće i gomila smeća čim zađete za prvi ugao, pet dnevnih poziva na molitvu sa nekih od mnogobrojnih vitkih i okruglih ili pak malih, četvrtastih minareta(ovisno živite li u Istočnom ili Zapadnom delu Domovine), crkvena zvona ili gužva ispred sinagoga petkom uveče uoči Šabata i nezaobilazne kamile samo su neki od asocijacija prosečnog Zapadnjaka na ovaj deo sveta. Ipak, iako se ne može osporiti da su dobrim delom u pravu, modernizacija započeta početkom prošlog veka sa francuskim vizionarima imala je dosta dobrih strana. Tokom kolonijalne vlasti, izmedju ostalog, zadatak im je bio ništa drugo do „obrazovanja i oplemenjivanja divljaka“, da im „pokažu kulturu korišćenja escajga“ umesto tradicionalnog jedenja desnom rukom iz velike sinije (ovalna posuda u Magrebu) postavljene na sredini stola za sve ukućane. Oh, mon Dieu, quel souvage! (Oh, Bože! Divljaštvo!). Istini na volju, kako ništa na ovom svetu nije za džabe ni ovo „obrazovanje“ to definitivno nije bilo, a nije ni dan-danas. Međutim iako će mnogi misliti suprotno, ako uzmemo u obzir koliko jadan i u svakom mogućem smislu je taj deo sveta bio uništen što otomanskom vlašću što njihovom samom lenjošću i gramzivošću, neosporno je da su lukavi Evropljani ipak dosta toga dobrog ostavili i učinili. Danas arapski gradovi manje-više izgledaju kao evropski: oni koji su bili pod francuskom upravom (zemlje Magreba i Liban), uspeli su oko „malog Pariza“ u centre ville(centru grada) razviti savremene i moderne gradove sa visokim, staklenim zgradama i poslovnim četvrtima , dok oni drugi koje Britanci i Italijani nisu „vaspitavali“ vremenom su stvorili svoje moderne verzije istih. Kako svugde postoji izuzetak, ovde je to Zaliv gde je novac od nafte pre samo nekoliko decenija počeo da „govori“; posve drugi svet.
Naravno, jasno je i da se države i društvo u svakoj i unutar svake dosta razlikuje, te nećete stvoriti isti utisak ukoliko živite u prenatrpanom i bučnom Kairu ili Darelovoj Aleksandriji; usporenom Amanu ili istorijskom Al Karaku; boemskom Tandžeru ili pak doseljeničkoj džungli Kazablanka- svaki je po nečemu jedinstven, šarmira i nervira. Treba li da napomenem da će se utisak bitno razlikovati i od razloga vaše posete ili ostanka ovde? Mislim da ne. Tako na primer, kada ih prođe prvobitni šok, najveće idealiziranje ćete čuti od sretno udatih žena, ali i od onih Zapadnjaka koji ne traže Švajcarsku van Evrope, niti ostaju tu duže od dve godine. Oni ostali, nesretno udati i ekspati koji ostaju duže skupa sa „zapadnjačkim zanovetalima“ koji traže dlaku u jajetu, imaće sasvim drugu priču. Meni su odvratni i jedni i drugi, jer njihove krajnosti nemaju toliko veze sa realnim stanjem stvari koliko od osobnog iskustva. Iako bi neko pomislio da mogu u ovu drugu grupu „mrguda“, ipak bih sebe svrstala u onu treću, do sada nespominjanu; onu koja je preterano čitala o Geteovom fiktivnom i nadasve neosnovanom detinjem oduševljenju (ups!) Iranom, i oduševljeno gledala reprodukcije slavnih evropskih romantičara o njihovim vizijama harema i generalno života tamo, preko Mediterana. Ta treća grupa je negde „ošamarena“ realnošću i baš je briga šta ko misli- nisu crne i bele, stvari u ovom delu sveta su prepune (ponekad odvratne a ponekad smešne) kontradiktornosti i neka tako ostane... To je njihov svet! Posve se razlikuje od našeg, i to je sasvim u redu. Toj trećoj grupi, dakle i meni samoj, jako su gadni oni koji bi da „vaspitavaju i menjaju“ i smešni ljudi koji pokušavaju da imitiraju drugog i drugačijeg.
U ovom magičnom i usporenom Orijentu, kada nešto ne znate, kažete „Allah 3allem“ (Bog zna) , slegnete lenjo ramenima i „Inshallah“ (Ako Bog da) proverićete i naučiti. Iz iskustva znam da će na tim arapskim frazama ostati da umre svaka moguća akcija. Da, kao što Nemac završi stvari dva minuta pre roka, a Španjolac nikako da se probudi iz sijeste, tako će i Arapin neovisno od nivoa obrazovanja dati obećanje sa „Inshallah“ i sačekati sledeću Halejevu kometu da se pokrene. Na Magrebu i Libanu ipak je moguće da dobijete stvari ranije, mada je kvalitet upitan. Opet, za razliku od Zapadnjaka koji su manje- više stalno pod stresom i paze na rokove, ovde se stiče utisak da je jedini stres ukoliko se Mesec pokaže dan ranije za početak Ramadana. Međutim, kao što rekoh, ništa nije „crno- belo“, samo se malo drugačije gleda na prioritete i samo vreme. Evropsko „Vreme je novac“ ovde je „Vreme je relativna stvar“.
Arapski Svet 21. veka, ukoliko izuzmemo ratove, i dalje je deo sveta gde su tradicija i religija alfa i omega, mada je pitanje koliko zbilja o onom drugom generalno znaju. Na tom prostoru većina stanovništva su Sunna muslimani, mnogobrojni Šiia naročito u Libanu i Iraku ali i veliki broj Hrišćana, Jevreja i pripadnika drugih, starih religija kojih se sa islamskom ekspanzijom u sedmom veku n.e. nisu odrekli. Ono što je fascinatno naročito meni koja dolazim sa Balkana je njihov pravi suživot... donekle dok ne dođe do sklapanja brakova. Ipak, iako protivno svim islamskim pravilima, Arapkinju iz Magreba pre će dati evropskom Hrišćaninu nego na primer libanskom - neko zbog pasoša, a neko jer treba „osvojiti“ nekadašnjeg Osvajača.
Nekadašnje francuske kolonije, u želji da sačuvaju bar malo identiteta i dostojanstva u tom mukotrpnom procesu „prevaspitavanja“, danas su zemlje sa tipičnom postkolonijalnom bolešću, čiji je proces „lečenja“ izuzetno dug i bolan. Vrlo često su dočekivale slobodu duboko podeljeni u dve grupe: malobrojne bogate i obrazovane, takozvanu buržoaziju , koju su samo fizički izgled i imena svrstavali u ovaj deo sveta, i većinsko siromašno, u svakom smislu jadno i ubogo stanovništvo, potpuno nesvesno vremena i sopstvenog stanja. Kako su se vremena promenila i donekle donela novu, srednju klasu izniklu iz najsiromašnijih redova, tako su i nekadašnje francuske kolonije upale u još veći vrtlog društvene šizfrenije i potpune dozorijentiranosti. „Francuzi po načinu razmišljanja“ , koji govore isključivo tim jezikom čak i između sebe jer svoj maternji smatraju nevažnim, ali preziru sve što ima veze sa nekadašnjim kolonijalnim periodom i ne dozvoljavaju ni najmanju ružnu reč o njihovim zemljama iznetu od strane Zapadnjaka... Tada se javi osećaj patriotizma, vraćaju se tradiciji i ponekad religiji, mada ovoj drugoj u praktičnim životnim stvarima. To ćete najčešće otkriti ako naučite lokalni dijalekat i pravite se da ne znate ni reč istog, jer svakako da vas neće direktno uvrediti na francuskom ili vama razumljivom jeziku- tada se sve da izraziti na maternjem. To su momenti kada shvatite da se ti ljudi, sa toliko drugačijeg Orijenta i suprotnom kulturom od vaše, malo razlikuju od većine na ovom svetu - dokle god mi ideš niz dlaku, ja te volim i poštujem (neko tri dana, neko duže), ali u principu si mi gost i poštuj moju kuću jer teško tebi ako otvoriš usta. Mada je to ovde više naglašeno... govorimo o pomalo lenjom, osvojenom narodu. Ipak, o ovome neki drugi put a do tada „Ahlan we sahlan fi el3alam el3araby“.
