Put u Indiju - drugi deo: Spomenik ljubavi
Autor: Gordana Babić
Napustili smo Džaipur i državu Radžastan i noćnim vozom, koji je prilično kasnio, stigli u državu Utar Pradeš, konkretno u Agru. Konačno! Smeštaj smo rezervisali u jednom hotelu malo izvan grada i sutradan ujutru pošli u pohod na Tadž… Za razliku od Džaipura, Agra je nezanimljiv i prljav grad, ali u njemu je biser mogulske arhitekture Tadž Mahal. Hiljade i hiljade ljudi svakodnevno dolazi iz celog sveta u ovaj grad na obali reke Džamuna, da bi videli spomenik ljubavi.
Stigli smo do dela grada u čijoj je blizini Tadž, gde nas dočekuje pravi kolorit skoro nadrealnih prizora: zvuci truba sa rikši na uskim ulicama, povici, vlaga, otužni mirisi masale i ustajalosti, u dvorištima žene pripremaju hranu pod vedrim nebom, simboli svastike i venci osušenog cveća na kapijama i dovratcima, deca trčkaraju na sve strane… Život svakog Indijca obeležen je kastom u kojoj je rođen, a haotičnost zemlje je uklopljena u ritam svakodnevnog života, što je teško prihvatlijvo ze nenaviknutog čoveka druge kulture.
A šta reći za Tadž Mahal!... Mislim da retko ko ne zna priču o njegovom nastanku, o tome kako je Šah Džahan izgradio ovaj velelepni mauzolej u čast ljubavi prema omiljenoj ženi iz svog harema - Mumtaz Mahal (u prevodu - ‘dragulj palate’), koja je umrla nakon što mu je rodila četrnaesto dete. Mauzolej je počet sa gradnjom 1632. godine, i građen je oko dvadesetak godina. Kada je završen, Šaha će svrgnuti sin sa prestola i zatočiće ga u kulu u Crvenoj tvrđavi. Postoje mnoge legende vezane za mauzolej, jedna od njih kaže da je Šah naredio da se svim radnicima odseku ruke, kako nikada više ne bi mogli sagraditi tako lepu građevinu.
Možda će zvučati patetično, ali kada sam ugledala Tadž, suze su mi krenule. Ne umem da objasnim zašto. Veliki indijski pesnik Tagora je rekao da je Tadž Mahal ‘suza na obrazu vremena.’ Koliko god da je okolina neugledna, Tadž je veličanstven. Dopao mi se savršen kontrast boje belog mermera samog mauzoleja i dva simetrična zdanja izgrađena od crvenog pešćanika, konkretno džamije na jednoj strani i kuće za odmor, na drugoj. Belina mauzoleja simbolizuje nebesko carstvo a crveni peščanik građevina – zemaljsko carstvo. Mumtazin grob se nalazi unutar centralne građevine, pored njega je Šahov grob, istog oblika samo veći, i to je jedini predmet u Tadžu koji odskače od savršene simetrije.
Zamišljala sam da ću moći da u miru šetam i prizivam slike iz davne prošlosti, da osetim dah mističnog, ali avaj. Velika je gužva unutra. A ako hoćete da se fotografišete ispred Tadža, imajte na umu to da nećete biti sami u kadru, pošto svi žele ono sto i vi – da se uslikaju ispred mauzoleja ispred koga je večita gomila turista. Ništa od romantike.
Napuštamo Tadž i prelazimo u obližnji bazar. Vlaga i vrućina čine svoje, pa zastajemo ispred jedne od brojnih tezgica na kojoj čovek priprema sokove od zelenih pomorandži. Kad je čuo koja nam je zemlja porekla, prodavac, čovek u svojim pedesetim, nam kaže kako mu je otac dosta pričao o prijateljstvu Tita i Nehrua, i kako je, iako maltene polupismen, redovno pratio zbivanja u svetu. Zanimljivo. Za trenutak mi se učinilo, kao da sam zalutala u neki istrgnuti fragment iz vremena od pre pet decenija.
Stižemo u Crvenu tvrđavu, onu istu u kojoj je Šah bio zatočen i odakle je jedino preko sistema ogledala mogao da vidi mauzolej u kome je sahanjena njegova ljubav. Slikam Tadž Mahal iz svih uglova, sa terase, kroz rešetkaste prozore. Kažu da je prizor Tadža najlepši u svitanje kada je obavijen izmaglicom. Razmišljam kako su sve građevine sveta nastale zbog čovekove potrebe – najčešće potrebe da se dokažu moć, slava, bogatstvo. U gradnju većine njih je ugrađeno mnogo znoja i suza. Ipak, divimo im se, idelaizujemo ih. No, vredelo je videti Tadž Mahal. Ne priča on samo priču o ljubavi, nego o upornosti, odmeravanju snaga, usponu i propadanju…
Vozimo se nazad, usput se smenjuju bilbordi sa raznoraznim reklamama: za safari u Južnoj Africi, za luksuzno putovanje u Dubai, najbolje studentske kampuse, kupovinu nekretnina. Tu se krije neka druga Indija koja putuje, koja šalje decu na školovanje u inostranstvo, najčešće u Veliku Britaniju, koja stanuje u lepim belim vilama, vozi se dobrim kolima…
Sutrašnji dan smo proveli hvatajući se u koštac sa stomačnim tegobama koje su nas snašle. Indija! Na sreću na recepciji su nam dali medikamente koji nam jesu pomogli, mada, ruku na srce, najbolji lek je ne konzumirati ništa na ulicama Indije, čak ni vodu. Ni sok od zelenih pomorandži, hehe. No to nikako ne može da bude prepreka za dalje drumovanje. Sledi dugo putovanje vozom, na drugi kraj zemlje u sveti grad Varanasi, gde smo proveli nekoliko, iz više razloga, nezaboravnih dana. Avantura tek počinje, ovo do sada je bilo samo zagrevanje.
