Ostali
Autor: Snežana Novaković
Kategorija Ostalih, ta manjina toliko poznata, neophodna i neomiljena među lokalnim stanovništvom svuda u svetu, radi, živi i vrti se u svom začaranom krugu, pokušavajući, ponekad, da iz njega izađe, da se stopi sa sredinom u kojoj se zatekla, da postane deo njenog miljea, da pusti žile i ukoreni se. Ali, zemlja je krta, teško prima, a koreni plitki, ne hvataju se lako, već sa svakim vetrom i svakom kišom ponovo izbijaju na površinu i svaki put im je teže da nađu ono nešto za šta bi se zakačili, učvrstili i ustalili.
Ne može se biti Ostali u mega sredinama, među milionima ljudi koji večito trče i jure za sopstvenim životima koji nikuda ne beže, već u toj opštoj jurnjavi i žurbi, bivaju neprimećeni. U takvim se sredinama može biti bilo ko i bilo šta, može se biti sam i usamljen, može se biti svako i niko, mali i veliki, crn, žut, beo, latino, ali se ne moze biti manjina, ne može se biti Ostali, jer Ostali mogu biti i svi oni ostali, kao i vi, trče svoj životni maraton odavno zaboravivši šta je bio cilj te trke. Možete u Parizu biti Neparižanin, u Londonu možete biti Neenglez, u Njujorku turista, u Tokiju stranac, u Torontu imigrant, ali da bi ste bili Ostali, morate otići mnogo dalje, mnogo dublje u ruralnost, tamo gde vreme ne žuri, gde ljudi često iz dosade čekaju noć da padne, gde su koraci spori, a priče duge, gde svako živi dva života / jedan svoj, običan, i onaj drugi, obavezni, tuđi. U takvu sredinu najčešće odlazite iz, svega, nekoliko razloga: iz avanture, zbog života koji vas gura, ili zbog umora od one životne trke kojoj se, već odavno, ne zna cilj. U takvu sredinu stižete puni entuzijazma, odvažno, samouvereno, jer su vas hteli, jer su vas pozvali, potrebni su im vaše znanje, iskustvo, umeće. Osećate da je cilj postignut, da ste stigli tamo gde se hoda normalnim korakom, a diše uravnoteženo, tamo gde će se, najzad, prepoznati, priznati i nagraditi svo vaše znanje, trud i talenat.
Opravdano mislite da je došlo vreme kada će vam, konačno, pripasti ono što ste u sebe vredno, uz dugačku listu raznih odricanja, dugo godina ulagali. Ne bežite više od politicke bede, ne sklanjate se od ratova, niste imigrant koji ne zna, pita, traži, moli i prihvata sve žto mu se servira, već otvorenog srca i kroz širom otvorena vrata ulazite u svet koji otvoreno pokazuje da mu je vaše prisustvo i važno i neophodno. Svesni, pri tome, da je poziv privremen i prihvatajući privremenost kao deo ličnog izbora, u sebi zadržavate tek odskoro stečeno pravo da se, ako za to postoji i najmanji razlog, lako spakujete i da se, bez ikakvog žaljenja, vratite odakle ste došli. Jer, ovog puta, vi držite konce u rukama, vašim odlaskom ne ostavljate iza sebe roditelje, prijatelje iz detinjstva, ulice i ćoskove samo vama znane, kuće i dvorišta koje je gradio vaš pradeda, a negovali vaš otac, stric, ili ujak. Lako je odatle otići. Skoro.
