Kad je Lenka odlučila da rodi
Autor: Jelena Milenković Mladenović
Kad je Lenka odlučila da rodi, a bilo je to jednog sivog, teškog popodneva godine sedamdeset i neke, pekle su je buduće suze, tukli su je budući podsmesi, samo nisu teška pitanja u malom stanu njenih roditelja: “Ko je otac? Kako se to desilo? Je l' ona normalna? Ima da ide iz kuće! Zar kopile...?!” Lenka je stegla zube i pesnice. Borila se ćutanjem, ubojitim štitom kroz koji ni najoštriji mač predrasuda ne može da zaseče. Lenku su gledali, Lenku su ogovarali, Lenku su žalili, Lenke su se odrekli ali se Lenka nije odrekla prava da bude majka. Živela je u iznajmljenom stanu, ribala je tuđu štroku sa podova, vraćala se kući vukući kese poklonjenih, iznošenih stvari koje je prepravljala za svog sina. Taman posla da se Lenka žalila! O sebi je uvek mislila kao o teškom proseku dok jednog dana nije odlučila da prosek nije za nju. Taman posla za njeno dete! Posle godina kuluka, planova, nepropuštanih šansi, balansa pa disbalansa, Lenka je otvorila prodavnicu. Pa drugu, treću. Sada je ona poklanjala stvari ali se trudila da ne budu iznošene. Kada je proslavila sinovljevu diplomu, ženidbu i dobro radno mesto, napisala je svome ocu pismo i opisala unuka koga nikada nije video. Pismo je završila sa “...zar kopile?” I napokon, više nije imala stegnute zube ni stegnute pesnice. Lenka je pobedila. Ako je mogla Lenka, sedamdesetih godina, kada je bilo sramota da supruga i majka ne nosi suknji do članaka i onduliranu, kratku frizuru, možete i vi, vala! Je l' ti se rađa? Rodi! Nema na vidiku partnera, muža, dečka?! Pa šta! Biće ti teško, što je i logično, ali teško je i onim tradicionalistima koji decu povezuju isključivo sa brakom i porodicom. Retke su podele poslova, retko je da veći deo tereta ne ponese majka, namerno ili spontano. Materinstvo je samo po sebi teško ali kad ti zaigraju sve ćelije u želji da ugoste novo biće, uradi to! I danas će te neki džiberi gledati sa podsmehom, verovatno zakulisno i žaliti, radićeš kao konj, trčaćeš kući gledajući na sat, bićeš i mama, tata, ujak, strina, sestra, brat... sve. Neretko češ plakati, očajna i umorna, želećeš da pobegneš u tri lepe, al', veruj mi, i mi koje živimo u tradicionalnim porodicama imamo iste simptome i faze. Ako ti se rađa, rodi, i uzdaj se u sebe. Ako ništa drugo, za razliku od pre par decenija, danas bar nijedno dete u rečniku normalnih ljudi nije “kopile”.
