Somers Ajsls očima mahaluše (Deo treći)
Autor: Snežana Novaković
Svaki put, kad mislim o Englezima, obuzima me blagi talas ljubomore, zavisti, teskobe i divljenja. U glavi mi se zavrti ceo ovaj veliki, šareni svet, sve zemlje, kontinenti, ljudi, vere, kulture, svi tako različiti i daleki, a svi spojeni istim “hello”, “please” i “thank you” koje su, odomaćivši se diljem planete, a držeći se čvrsto svojih običaja, navika i tradicije, po sistemu "moja kuća, moja pravila", Englezi zametnuli, nametnuli i ukorenili.
Osećajući se i ovde kao kod kuće, a ne obraćajući, pri tome, mnogo pažnju na one druge ostrvljane, one koji nisu shvatili kako da se posluže sa zlatnog poslužavnika, na one koji iz pozadine predugo posmatraju taj luksuz i taj sjaj, na one čijim su precima leđa pucala vukući pesak iz okeana i pretvarajući ga u krečnjak pod užarenim suncem ovog safirnog neba, ostrvskim Englezima se, uglavnom, njihovom pravom, sivom i vlažnjikavom, britanskom domu, ne vraća.
Udobno smešteni u svojim pastelnim kućama sa velikim, glavnim i malim, sporednim vratima, oni kao da ne primećuju ni one teške oblake koji se, kad zlatno sunce nestane u čeljustima tirkiznog Atlantika, dugo nose na leđima, ni onu kišu koja se odjednom izlije i razlije ogolivši ostrvo, ostrvljanje i sve one koji su se tu zatekli.
I ma koliko dugo delili isto nebo i isto sunce, ma koliko im se geografije i životi ukrštali, ostrvljani i dalje žive u svojim odvojenim, paralelnim, skoro nedodirljivim svetovima. Deleći ovo mikrokopno usred beskrajnog Atlantika više od trista godina, deleći ovih nekoliko uskih puteva bez trotoara i mnogo istih prezimena, ostrvski Englezi još uuvek dovoljno ne primećuju ostrvske crnce, kao što ni ostrvski crnci još uvek ne naučiše dovoljno od ostrvskih Engleza.
Posmatrati i slušati ostrvske crnce dok nedeljom, zaneseni i ujedinjeni gospelom u svojim brojnim afričko-metodističkim crkvama dušu, telo i glasove predaju bogu, prodiranje je u njihovo bratstvo, njihovu daleku istoriju, u zov za slobodom, u divljinu Afrike, u duboku tugu, stoletnja ćutanja, robovsku bol, vapaje za jednakosću. I niko, kao te stare crnkinje u šeširima i crnci u odelima i blistavo očetkanim cipelama boga ne priziva tako iskreno, tako glasno, tako željno, s tolikom ljubavi, sa beskrajnom nadom i jos većom verom. Ali, ma koliko se priblizili tom svom nedeljnom bogu, već sledećeg dana, kada im se životi i svakodnevnice ispod safirnog neba bar prividno izmešaju i izjednače sa svakodnevnicama belaca, kada se učini da su tirkizne vode Atlantika zauvek odnele kišu i oblake, odlazi i On. Ponedeljkom ujutro, crnci kao da zaboravljaju i napuštaju svog boga, ili mu, jednostavno, samo okreću leđa, setivši se da je i on njima, jednom davno, pred silom i okrutnošću belaca, okrenuo svoja.
Možda zato što im kroz vene teče užarena afrička krv, ili zato što su im oči navikle na boje karipskih mora, ili jednostavno zato što su, iz svojih tesnih kuća sa mnogočlanim familijama, često bili samo posmatrači luksuza koji im dugo nije pripadao, ali stariji ostrvski crnci vole vino iz tankih, kristalnih čaša, vole da budu usluženi i posluženi, ne vole da služe. Mladi vole da budu primećeni, vole skupinu, živost, sjaj. I dok se starije crnkinje kao lavice bore za svoju mladunčad, dok rade i čuvaju decu svojih sinova bez žena i ćerki bez muževa, njihove ćerke najčešće i dalje kao da ne prave razliku između ljubavi i požude, a mladi, napucani bro, kako voli da ga zovu samo njemu slični, sanja o tome da bude glavni, želi da ga slušaju, da mu se dive i da ga se plaše. Misli, valjda, da će tako izaći iz lične teskobe, da će tako dobiti vlast ili moć, pa se, onda, konačno, razbaškariti i biti sasvim nezavistan. Svoj na svome.
Ne naučiše mnogo ostrvski crnci ni od ostrvskih Engleza hladne glave i smišljenih koraka, a ni od majke Afrike i njene duše koja neizlečivo boluje od svoje istorije. Prejaka je žudnja za moći, za nezavisnošću, a krv je vrela, muti razum.
