KAKO SI UBIO NAŠE LEPTIRE
Autor: Goran Stojičić
Kažu da ima oko sto osamdeset hiljada vrsta leptira, sto dvadeset sedam porodica, četrdeset šest nadporodica i da ne postoji boja koja se ne nalazi na njihovim krilima. Piše u knjigama da su neki pronađeni fosili stari pedeset šest miliona godina. Kratkovido biće bez mozga, sa slabo razvijenim ustima, koje savršeno sve zna. Makar ono što je potrebno da zna. Naša vrsta nije postojala ni na jednom kontinentu, ni u jednoj enciklopediji. Niko čak nije uspeo ni da je izmisli u nekim svojim fantazijama. Naša vrsta, stvorena jezicima, ubrzanim otkucajima spokojnih srca, vrelom kožom na hladnom čaršavu, ukrštenim mislima u razgovorima bez izgovorenih reči, mirnim snovima pred buđenje u nespavanju. Najmanja vrsta, ikada viđena. U stvari, nikada viđena. Besprekorno zaštićena, u savršeno čuvana dva prostora. Na prvi pogled zatočena, a zapravo tako slobodna. Osećali smo samo treptaje krila koja nikada nisu mirovala i tako znali da postoje. Sa svim bojama, nevidljivim takođe, od kojih neke nisu imale ni ime. Sada su mrtvi. Svi naši leptiri. Oni, kojima smo produžavali živote. One njihove, jednodnevne. Prelazili su iz usta u usta, i tamo, u onim drugim, dobijali na poklon još taj - jedan dan. Koliko smo samo godina uspevali da ih održimo živima. Bilo je potrebno samo da se ljubimo. Samo. Svakog drugog dana bi neko od nas bio srećniji. Ja parnog, a ti neparnog u sedmici. Kada bi nepca golicala njihova krila. Broj im se svakodnevno uvećavao za jedan. Bili smo njihove larve. Lutke, takođe. Meni to nije smetalo. Želela sam ih bezbroj. Nije smetalo ni tebi. Želeo si ih bezbroj. Tako si rekao. Ipak... mrtvi su. Tog dana je trebalo da pređu kod mene. Nisi me poljubio, a usta su mi čitav dan bila poluotvorena. Spremna. Kako se bližilo veče, usne su postajale suve i ispucale. U toj teškoj, iznemogloj i beskrajnoj potrazi za tvojim. Čekale su. Čekali su i oni. Da produže život... bar još jedan dan.
