Festivali: Free Press Summer Fest 2017
Autor: Vera Vujičić
Svakog prvog vikenda u junu, poslednjih devet godina, u Hjustonu se održava muzički festival, Free Press Summer Fest. Svako ko živi u Hjustonu, u ovom delu Teksasa, pa i šire, dobro zna da je kraj maja/početak juna vrlo nepredvidiv period, što se vremena tiče. A ako bismo baš morali da predviđamo, najsigurnije bi bilo da sve karte stavimo na prognozu, koja garantuje velike kiše, oluju, pa i poplave. To je jednostavno tako, o tome govori naše iskustvo, a i statistika. Uostalom, sezona uragana zvanično počinje 1. juna.
Sve ovo, naravno, znaju i organizatori, časopis Free Press Houston, koji je sa sedištem, kao što im ime kaže, u Hjustonu. Zbog čega li su izabrali baš taj termin za festival, koji se održava u parku, da mi je samo znati! Za ovih devet godina postojanja, samo je 2012. godine, festival održan bez kiše, blata, prekida, odlaganja i otkazivanja pojedinih nastupa.
Ujedno, ta godina će ostati upisana zlatnim slovima, kao najuspešnija i najlepša. Ne samo zbog sunca i vedrog neba, već je i kvalitet samog festival bio vrhunski. Ne bez razloga, te godine se okupilo oko 80,000 posetilaca, iz svih delova Amerike, od istočne, do zapadne obale. Bili smo ponosni što je naš lokalni festival dobio takav imidž – privlačan, ali ne baš mejnstrim.
Line up iz snova: The Avett Brothers, Snoop Dogg, Willie Nelson, Afrojack, The Flaming Lips, Primus, Descendents, Major Lazer, Young The Giant, Pretty Lights, Portugal. The Man, Two Door Cinema Club, Diplo, Primus i mnogi, mnogi drugi.
Moram da napomenem da je cena karata bila sasvim pristojna, pa čak i VIP karte su bile pristupačne. Sve ovo pišem sa velikom nostalgijom, kao o davno prošlim vremenima…
Jer, ove godine, sve je bilo kako ne treba. To se već unapred osetilo, nije bilo tog uzbuđenja, koje prethodi festivalu. Mnogi, koje poznajem, su još prošle godine odustali i rekli – nikad više. A i karte su bezobrazno poskupele.
Naravno, desilo se ono, što smo predosećali, a meteorolozi predvideli – loše vreme.
Ipak, prvi dan je lepo počeo.
Subota: Osvanuo je vedar, sunčan dan. Ja, večni optimista, ne verujem u prognozu, koja najavljuje pljuskove u popodnevnim časovima. Moja ćerka i njeno društvo su digli ruke od ovog festivala još pre dve godine. Na festival, kao i prošle godine, idem sa mojim mužem. Sve smo isplanirali, poneli plastične kabanice, parkirali se u garaži naše ćerke, koja živi u blizini Elenor Tinsley Parka, u kome se festival održava.
Stižemo u park oko 2h, taman na vreme da vidimo britanski bend, The Struts. Želela sam da ih vidim uživo, jer znam da su poznati po svojim energičnim old school rock nastupima i glam rock kostimima poznate rok modne kreatorke, Zandre Rods.
Bili su kao što sam i očekivala pa smo se u pravom festivalskom raspoloženju odšetali do drugog kraja parka, gde je nastupala Anna Lunoa, o kojoj sam malo znala. Ova DJ iz Australije je sebe opisala rečima: “I'm your high-heel killer, I’m your midnight thriller, I'm your bass drum dealer – and I always deliver.”
Upravo tako je i bilo, nije nas izneverila. Imala sam prilike da vidim i čujem mnoge DJs, pa i one najpoznatije, ali za moj ukus, Ana ih je sve zasenila.
Taman kada je završila svoj set i kada smo krenuli da čujemo Frightened Rabbit, škotski indi rok bend, sa namerom da se vratimo do iste pozornice, kako bismo videli norveškog DJ, Cashmere Cat, počela je kiša. Brzo smo obukli naše kabanice, ne obraćajući mnogo pažnju na to što se pljusak rapidno pretvarao u potop. Ako vam kažem da su mi se za par minuta džepovi napunili kišom, biće vam jasno o čemu se radi. Brat-bratu, po pola litra kišnice u svakom džepu.
Nismo se mnogo iznenadili, kada smo preko razglasa čuli obaveštenje, da zbog nadolazeće oluje sa grmljavinom, napustimo park. Nazvala sam ćerku, koja je kolima došla po nas i odvezla nas u svoj stan.
Taman da se osušimo, presvučemo, nešto prezalogajimo i malo odmorimo. Siti smo se napešačili, mnogo kilometara. Prognoza je bila neizvesna, obaveštenja na Tviteru nejasna, ali ja nisam gubila nadu. Posle četiri sata, zvanično je objavljeno da se park ponovo otvara i festival nastavlja.
Nema veze, pomislih, stižemo na najvažnije! Milky Chance, G-Easy i Cage the Elephant. Mislim da su do sada i Marsovci obavešteni o tome koliko volim bend. Bili su klasično fantastični, jedino što je Mat Šulc izostavio stejdž dajving, koji mu je zaštitni znak. Pametno! Duboko, žitko blato, koje se stvorilo pod stopalima desetina hiljada posetilaca, napravilo je klizav, nesiguran teren, pa bi dodatne akrobacije bile vrlo riskantne.
Prvi dan se završio na visokoj noti, kiša je prestala da pada, pa odosmo kući u uverenju da nas sutra čeka još jedan uzbudljiv dan.
Nedelja: Uzbuđenja nije bilo. Samo, blago razočaranje. Iako je dan osvanuo suncem okupan, već rano popodne, počeli su da se navlače oblaci. Nismo mi to mnogo ozbiljno shvatili, pa odosmo sa društvom na branč, sa planom da nastavimo pravo ka parku. Čekaju nas Tove Lo, The Strumbellas, Portugal.The Man, The Shins, Flume, Lorde ... ma, ima da bude provod!
Ali, pusti snovi! Ništa od toga! Oko 2h stiglo je obaveštenje da novi talas potencijalno opasnog vremena stiže, da se svi evakuišu...i tako, to je bilo to. Dakle, za nas, drugog dana nije ni bilo. Kasnije je stiglo sledeće obaveštenje, da se svi preostali nastupi otkazuju. Vratiće nam pola novca, ako je za utehu.
Prošle godine sam prvi put išla na festival sa mužem. Zbog još goreg vremena, lokacija je premeštena na veliki parking sportskog stadiona. Bilo mi je žao što mu je prvo festivalsko iskustvo takvo. Parking je ružan, nije to to.
Upitah ga danas, šta bi on ukratko imao da kaže o ovogodišnjem festivalu, a on ozbiljno reče: Pa, lepo je drveće u parku. To je neki njegov humor, ali sasvim razumem šta je hteo da kaže.
A ja kažem: Dosta mi je FPSF!
Photo credit: Uffdah!!! via Foter.com / CC BY-NC
