Putovanje vozom Kazablanka – Tandžer
Autor : Nataša Spasojević
- Koju kartu da nam uzmem?
- Povratnu! Druga klasa je u redu, putovala sam tako u Fes nedavno, govorim u jednom dahu dok pokušavam naći drugu belu čarapu. Mada, ne bi mi bio prvi put da otputujem u rasparenim, ionako se stalno navrat-nanos pakujem.
U poslednjem trenutku stižemo do glavne železničke stanice izgrađene u francuskom kolonijalnom stilu. Bila je prepuna ljudi, svima je cilj bio beg iz “džungle”. Muškarci u evropskim odelima ili belim žlabama koje se samo po boji i izgovoru same reči razlikuju od egipatskih, lenjo su se provlačili kroz gužvu, jednim okom motreći na raspored vožnje, a drugim nešto diskretnije ima li koja dobra “satta” (cura) u blizini… da im ima gde skliznuti ruka. Žene su pokazivale više entuzijazma energično se provlačeći kroz masu ka izlazu ostavljajući za sobom težak miris lokalno spravljenog "misk"(mošus), kupljenog u uverenju da je stigao direktno iz Saudijske Arabije. Raznobojni hidžabi i žlabe koje su “vrištale” oko njihovih bokova i zadnjica, pomešani sa pokojim saudijskim nikabom i otkrivenom glavom nisu se naročito stresirale ako izgube dete u tom haosu - hajde, naći će se, inshallah (ako Bog da), a ako ne, pa dobro... maktoob (zapisano). Mi smo bile jedine Evropljanke tog tmurnog jutra na platformi. Mi i bleda istorija zgrade železničke stanice.
Skoro dva sata kasnije, u nekom selu između Rabata i Kenitre:
- Yalla, njlisu hneya m3a nas! ( hajde, sešćemo ovde sa ljudima ), energično govori debela (odmah prozvana sa moje strane ) Nadža -baba svojoj snaji koja je nosila malu bebu umotanu u ćebe. Njene debele ruke išarane crvenom kanom izdavale su komande svima okolo, sve je bilo pod kontrolom... jedino je njenu snaju bolelo uvo za bilo šta! S vremena na vreme, pošto bi pogladila svoje zlatno prstenje, ispitivački bi se okrenula ka suprugu , jer ipak su dve belopute "gauriye" (strankinje) sedele ispred njegovih očiju, zalepljene za bljuzgavo staklo, tupo buljeći kroz prozor. Reljef još uvek nije počeo da se menja, i dalje se mogla videti crvena zemlja spaljena usled velike suše, po koja palma i đavolja koza kako skakuće okolo. Iako se od Kazablanke do Asile na putu ka krajnjem severu putuje uz obalu, od Rabata do nekadašnjeg portugalskog plavo-belog grada okean je nemoguće videti, već samo siromašna sela i njive. Ključna tačka razdvajanja severa od ostatka države na ovom mestu je reka iza Kenitre, iako se (naročito u letnjim mesecima) po našim standardima ona pre može nazvati malo većim potokom, jedina je u okruženju i predstavlja prava "vrata" u jedan drugi Maroko. U Maroko visokih, plavookih Rifi Berbera, andaluzijskih Arapa i Jevreja. Zeleni sever braon zemlje - nekadašnja španska kolonija. Zato i ne čudi što žene u poljima nose šešire nalik sombreru sa plavim, belim, zelenim i crvenim kićankama po obodu i na vrhu. Doduše, nema matadora ali zato ima velikih, crnih krava. I dariža(lokalni dijalekat) je drugačija, nekako je mekša i melodičnija, skoro lišena francuskih reči. Baš kao i sam špansko-marokanski senzibilitet ljudi. “Ajme, počela je prokleta kiša", pomislih u sebi i zabrinuto se setih da imam samo papuče. Yup, backpack trip!
Sat vremena potom, zabit iza Kenitre:
- Yalla , glisi hneya! Mashi occupé! (Hajde , sedi ovde! Nije zauzeto) , viče Nadžak-baba jednoj mladoj ženi u zelenoj žlabi, dvoje male dece i telefonom kog je nosila kao ogrlicu. U međuvremenu se stvorila tolika gužva da se gotovo moralo stajati na jednoj nozi. Nadžak- baba zavodi red dok mala deca sa drugog kraja kupea vrište... konstantno! Jedna "gauriya" je zaspala, druga slušajući "Desert Rose" očajno traži spas gledajući kroz prozor. Na stanici čeka da uđe žena pod saudijskim nikabom, samo joj se vide prekrasne oči zavodljivo uokvirene kohlom. Njen mali sin je baš i nije voljan slušati - sa uživanjem glaba voznu kartu dok smišlja kakav nestašluk da napravi.
- i3tih ma! ( daj mu vode ), viknuvši, Nadžak-baba me je trgla iz plitkih misli. U vozu je postajalo nepodnošljivo, hiljade boja, glasova i smrada od ustajalog znoja pomešanog sa lošim parfemima. Dete na drugom kraju kupea je i dalje vrištalo, i u svom tom haosu do nas je odnekle dopirao miris cigarete. Meni je trebala kava... crna, turska! Ona koju sam jutros trčeći zamenila instant kavom pomešanom sa vrelom vodom sa česme jer nisam mogla otvoriti bocu gasa. Iskreno i tužno sam konstatovala da mi treba dečko. Jutro samospoznaje i priznanja!
Pola sata kasnije, seoska stanica sa samo jednim osušenim drvetom:
- Safi, rani kharja! ( Dobro, ja izlazim ), govori Nadžak-baba svojoj snaji. Sa njom izađe više od pola kupea, i u tom momentu razmišljam da je preimenujem u "Barša" ( tunižanski izraz za "mnogo", koji je nastao od vlastitog imena izvesnog (interesantnog ili ludog) čoveka uvek praćenog velikom grupom ljudi ). Konačno vazduh i malo je tiše. Žena koja sedi preko puta me popreko gleda. Ajme, da li je moguće da ne obraćam pažnju na njenu malu devojčicu koju nina u krilu! "Heh, draga moja, u kući su mi umrle sve biljke , a ni sa mačkom se nisam naročito pokazala... Ipak sam ja previše "gauriya!", smejem se u sebi.
Već smo na pravom severu... tirkizno plava boja okeana najavljuje ulazak u meni omiljenu stanicu - Asila! "Ubila" sam pola sata dosadnim piskaranjem, još sat vremena do Mediterana! Druga “gauriya” se probudila iz dubokog sna, potpuno nesvesna svega što se odigravalo oko nje u proteklih par sati. Doduše ne zavidim joj, jer vozovi (naročito) Trećeg sveta su zbilja nešto što se treba doživeti, prepričavanje i fotografija nisu dovoljni.
Nakon kraćeg zaustavljanja, gotovo prazan voz nastavlja put boemskog Tandžera, vadimo karte za poker i psujemo meteorologe jer kiša i dalje pada... ali nema veze, sada je najbitnije ne izgubiti u kartanju i ne platiti flašu španjolskog vina večeras!
