Ozbiljna muzika
Autor: Vera Vujičić
Vrlo često, klasična muzika se naziva ozbiljnom. Ovaj sinonim joj baš i nije od neke koristi, jer asocira na uštogljenost, striktnost, strogost, odsustvo humora, razigranosti i svega veselog i prijatnog. Uzgred, zvuči nekako dosadno i smarajuće.A ko to može da voli?!
Sa druge strane, pridev ozbiljan, može da znači: suprotno od neozbiljan. Ali, u ovom kontekstu, označava suprotnost onome što je površno, neprostudirano, diletantsko ili beznačajano.
Postoji još jedan termin – umetnička muzika. No, i ovaj termin je nekako labav i ameboidan, jer umetnosti ima i u drugim žanrovima muzike, recimo, u džezu.
Naziv klasična muzika obuhvata i stvaralaštvo savremenih kompozitora, kao i onih kompozitora čija dela pripadaju i drugim pravcima – renesansi, baroku, romantizmu, impresionizmu, a ne samo klasicizmu. Koji je termin onda pravi?
Nekada je takozvana umetnička muzika zapravo bila popularna muzika, a kompozitori koje danas nazivamo kompozitorima klasične muzike su bili hit mejkeri. Zaista, mnoge opere i jesu hit do hita. Recimo, Rigoleto - od Questa o quela i Donna e mobile , preko Caro nome i Parmi veder le lagrime do Bella figlia dell'amore.
U ta davna vremena, pre pojave fonografa i gramofona, pre oko130-150 godina, kompozitori su stvarali velikom brzinom, jer je potražnja bila velika. Kada su Rosiniju rekli da je Doniceti komponovao Lučiju od Lamermura za dve nedelje, vickasti kompozitor je odgovorio: Ah, znam, Doniceti je oduvek bio lenj i spor. Jer, on je operu Seviljski berberin, komponovao za deset dana. U Rosinijevoj biografiji, Stendal piše da je maestro napisao ariju Di tanti palpiti, iz opere Tankredi, dok je čekao da mu se skuva pirinač, dakle za 14 minuta. Zato se ova arija popularno zove aria dei risi (pirinač arija).
Takva je bila potražnja, komponovalo se udarničkim tempom. Nije bilo muzičke industrije, LP ploča, magnetofona, kompakt diskova, diskmena, ajpoda, mp3 i drugih digitalnih audio formata. Publika i bogati naručioci su zahtevali nove kompozicije.
Arije iz opera su u to vreme bile ono, što se kasnije nazivalo šlagerima. Gondolijeri u Veneciji, prodavci na pjacama, pralje po vešerajima i kuvari u domovima aristokrata, kao i pevači na kućnim zabavama, pevali su najnovije hitove, lansirane iz milanske Skale, venecijanskog teatra Feniče, San Karla u Napulju i drugih operskih kuća, koje su u to vreme bile posećene i radile punom parom.
Muzika koju danas nazivamo popularnom, kao poseban žanr javila se krajem XIX veka. Popularna ili zabavna muzika obuhvata niz muzičkih stilova koje karakterišu jednostavne harmonije i melodije koje se lako pamte. To je kratka forma, a tekstovi su jednostavni, obično na ljubavne teme. Ova vrsta muzike je pristupačna i privlačna široj publici, a za njeno izvođenje nije neophodno veliko, čak ni bilo kakvo, muzičko obrazovanje.
Termin popularna muzika je nastao u vreme Tin Pan Alley, a to je bio zajednički naziv za grupu njujorkških izdavača, kompozitora i tekstopisaca, koji su dominirali američkom popularnom muzikom krajem XIX i prvom polovinom XX veka.
Štampanjem i prodajom partitura, muzika je demokratizovana i ušla je u domove srednje klase. Zvuci klavira ili violine, kasnije, i gitare, dopirali su iz soba, sa improvizovanih podijuma, sala za igranke, a nešto kasnije i iz garaža, odake su ponikli mnogi bendovi, bliski današnjim ljubiteljima muzike.
Da li ćemo muziku nazvati umetničkom, ozbiljnom ili klasičnom, svejedno je. Važno je da je ne ignorišemo, da je se ne plašimo i da nemamo predrasude. Zbilja je pogrešno smatrati ovu muziku dosadnom. Mnogi imaju asocijaciju na smrtne slučajeve ili katastrofe, jer uglavnom tada na radiju i televiziji čuju Baha, Betovena, Bramsa i druge klasike. A onda pomisle da je to samo neka tužna, uspavljujuća, depresivna muzika.
Mocartove opere Čarobna frula i Otmica iz saraja, su primeri žanra singspiel, koji zabavan, humorističan i obuhvata arije i dijaloge.
Ceo jedan žanr u operi, opera buffa, bavi se komedijom, samim tim, u ovom slučaju termin ,,ozbiljna muzika" predstavlja oksimoron. Ozbiljna muzika zbilja može biti zabavna, pa i komična.
Pre 25 godina, prvi put sam na koncertu čula profesora Pitera Šikelea a.k.a. P.D.Q. Bach, kompozitora i muzičkog pedagoga, koji u formi parodije na humorističan način predstavlja dela velikih kompozitora u svojoj obradi. Tada sam prvi put shvatila kako muzika može da bude smešna:
https://www.youtube.com/watch?v=7j6vrcbi470&feature=youtu.be
Mada, naravno, i u prošlosti je bilo zabavnih kompozicija. Recimo, Hajdnova simfonija br. 94:
https://www.youtube.com/watch?v=tF5kr251BRs&feature=youtu.be
Ako vam kažem da će vam se Prokofjev svideti, verujte mi! Njegova Klasična simfonija mora da vam se svidi, iznenadićete se i sami. Saslušajte do kraja, lepo je. A nije dugačko, brzo sviraju:
https://www.youtube.com/watch?v=075sYQqjesM
I na kraju, Vikror Borge. Ako njega ne volite, I rest my case:
https://www.youtube.com/watch?v=K3Z2mrpqtRo&feature=youtu.be
Niko nema obavezu da voli klasičnu muziku. To je pitanje ukusa. Ali, taj ukus nije urođen, već stečen. Kao i ukus za kulinarske specijalitete dalekih zemalja. Moramo biti otvoreni za nova iskustva, moramo da probamo. Pa, ako i pored svega i dalje ne volimo, onda ništa. Kako se to kaže, nije naša šolja čaja. Ne možemo sve voleti.
Ipak, ako nekom prilikom budete u dilemi šta da dragoj osobi poklonite za neki praznik, moj predlog je da je iznenadite kartama za operu, ili neki koncert na Kolarcu ili u Filharmoniji.
Uveravam vas, biće pun pogodak!
Photo credit: Deutsche Bank via Foter.com / CC BY-NC-ND
