Somers Ajsls očima mahaluše (Deo prvi)
Domaćini i gosti
Autor: Snežana Novaković
Arhipelag od dvadesetak manje ili više povezanih kvadratnih milja, okružen nepreglednim vodama Atlantika i stotinama milja udaljen od najbližeg kopna, deli oko šezdeset pet hiljada stanovnika. Somers Ajls. Ili Bermuda, po novijoj istoriji. Po lokalnoj statistici i grupisanju, sedamdesetak posto ostrvljana su crnci, belaca je oko dvadeset posto, a ostatak su oni koji se skoro i ne računaju - Azorski Portugalci i mi, Ostali. Kažu, nije uvek bilo tako, kažu da su, nekada, većinsko stanovništvo činili belci. Naravno, morali su biti belci, jer samo su oni imali brodove za lutanja po svetu, a da li su na ovu trunku kopna iznedrenu iz nekog vulkana prvi stigli Španci kojih više ovde uopšte nema, dalekovidi i praktični Englezi, ili vredni, skoro neprimetni Portugalci, već odavno nije važno. Važno je ko se i kako odomaćio, ko je ovo sunce i ovo plavetnilo više umeo da ceni i ko je u ovu malu, ali rodnu, crvenkastu zemlju prvi udenuo svoju zastavu. Španci došli, videli pusto i otišli, Englezi isplovili a onda, verovatno, potopili brod kojim su stigli. Još jedna kolonija, još jedna nova, bez obzira koliko mala, engleska zemlja kojoj će se, u velikom kraljevstvu, uloga sasvim sigurno pronaći.
Možda po uzoru na svoje sunarodnike po afričkim kolonijama obasjanih zlatnim ekvatorijalnim suncem i ostalim dragocenostima, a u želji da prema svojoj najnovijoj kući osete istu tu bliskost, tek Englezi su za sobom na ostrvo doveli crnce, neke sa Kariba, neke iz Afrike. Kako sami vole da kažu, doveli su ih samo kao sluge, ne kao robove. Tri veka kasnije, ostrvski crnci, ipak, kao da misle malo drugačije. Zaklinjući se na večnu ljubav Majci Africi, o kojoj mnogi znaju tek malo više od onoga što se uči u školskom gradivu, oni još uvek u sebi nose teret, gorčinu i robovsku patnju svojih predaka. I dok dalekovidi Englezi i dalje umnogostručavaju imovinu za svoje naslednike kojih je sve manje, sve brojnije crnačke familije uglavnom žive sa svojom prošlošću, leđima okrenute budućnosti. U isto vreme, mi - Ostali, koji smo se na ostrvu zatekli, a onda zadržali malo duže od običnih turista, nemamo prava da sudimo o životima i verodostojnosti priča naših domaćina, o ekstremnom bogatstvu jednih i dubokoj gorčini drugih, o njihovom međuosobnom odnosu, ali ni o odnosu koji oni, ostrvljani, zajedno imaju i gaje prema nama koji smo došli mnogo kasnije. Jer, gost k’o gost, svud', a dočekivan osmehom i ljubaznošću, da bi se, ubrzo, svima našao na putu, da bi se o njega saplitalo i da bi, kasnije, počeo da smeta onako kako smetaju neudobne cipele koje i dalje ne izuvamo znajući da kamen ispod bosih stopala žulja, asfalt prži, a pesak se osipa i beži. Kada, kuda, kako i da li otići, pitaju se i ostrvljani i Ostali, domaćini i gosti, jer su se, u međuvremenu, od tih prvih momenata obostrane radosti i ushićenja, pa do neprestanog sudaranja, saplitanja i mimoilaženja, jedni na druge toliko navikli, da niti domaćini znaju odakle bi, bez tih gostiju, ponovo krenuli, niti gosti, nikad odomaćeni, ali prilično razbaškareni, znaju kuda bi to otišli, ni gde bi se vratili.
