Somers Ajsls očima mahaluše (Deo drugi)
Autor: Snežana Novaković
Morala sam mnogo da osluškujem, čitam i posmatram da bih bar malo shvatila kompleksnost jednog sistema, veoma izraženog na malom parčetu kopna na kome smo se slučajno zatekli, a potpuno drugačijeg od onog u kome sam rasla. Dete sivih, betonskih blokova socijalzima koji se, dok sam ulazila u svet odraslih, raspadao pred vratima pakla pretvarajući se u primitivni oblik neke kaubojsko- korleoneovske zajednice, imigrant početnik u zemlji dugih zima, u kojoj se već dugo ne gleda ko je domaćin, a ko gost, stiže u raj i spoznaje ogoljeni kapitalizam, serviran na zlatnom poslužavniku za sve one koji umeju da se posluže. Međutim, pravila posluživanja niko ne objašnjava, niko ih ne spominje, ne tumači i ne nudi, pa se ne zna tačno za koga je glavno jelo, a za koga su ostaci.
Pokrivene belim, stepeničastim krovovima, kuće raznih boja i nijansi, kao izvrnuti sladoledi vire iz buketa palmi, oleandera i hibiskusa. Đaci u urednim školskim uniformama, poslovni muškarci u teget mornarskim sakoima, dokolenicama sa ranflom i savršeno ispeglanim roze bermudama, elegantne žene u haljinama živih, letnjih boja, uklopljene u ambijent i spremne za koktel u bilo kom trenutku. U restoranima jela odličnog kvaliteta servirana na finom porcelanu i praćena dugačkom listom visokokvalitetnih vina iz malih i velikih svetskih vinarija. Razgovori o egzotičnim, svetskim destinacijama (ima li egzotičnije od toga?!), o elitnim sportovima, privatnim školama, privatnim klubovima, privatnim večerama, privatnim plažama, privatnim jahtama i tradiciji. Engleskoj, naravno, za one koji smatraju da se u tradiciju razumeju, i o američkoj, za one koji bi, dobro poznavajući moć novca, istoriju najradije zanemarili.
Ljubazno dobar dan, drago mi je da smo se upoznali, odakle ste, imate zanimljiv naglasak, kod vas je do skoro bio rat- zar ne, moramo se uskoro opet videti i otići na neki ručak, ili bar na kafu. Sledeći susret, sledeća osoba, ista ljubaznost, isti osmeh, ista pitanja, isti zaključak. S kezom na petnaest do tri, u trenutku pomisliš kako je došlo vreme za popunjavanje rupa jedne isprazne priče, pa, pun nade čekaš, očekuješ, stojiš u niskom startu, kao rezervni igrač tokom utakmice koja polako prolazi, kao dete u novom komšiluku koje svi gledaju i koje bi da se igra, ali ga niko ne zove.
Tih zlatnih, sunčanih dana je mnogo, ali kad udari tropika i kad naiđu oni teški oblaci koji stoje na leđima sve dok kičma ne zaboli, nebo se zacrni kao da nikada više ne može i neće biti plavo. Sunce nestane u ogromnim čeljustima Atlantika ostavivši za sobom vrelinu koja probada i peče sve dok se iz onih oblaka ne sruči kiša. Kiša koja ne pada i ne pljušti, već se izliva, razliva i teče, odnoseći sa sobom zlatna vrata raja, razgolitivši ostrvo, ostrvljanje i sve one koji su se na njemu zatekli.
