Skice sa Tajlanda (Deo treći)
Idemo u džunglu
Autor: Gordana Babić
Ono što volim u ‘mojoj novoj zemlji’ od 70 miliona stanovnika, koji su, uzgred, toliko odani svom kralju, da su mesecima nakon njegove smrti tugovali i nosili crninu, su: neobična smirenost sa kojom se ljudi odnose prema problemima (to je barem moja percepcija, a verujem da to proističe iz budističkog poimanja života), uspešan miks tradicionalnog i modernog, i prelepa flora i fauna. Za mene egzotika, ili barem ono što se u našem podneblju smatra egzotičnim, još nije izgubila sjaj. Još uvek se radujem kada vidim one male, bleskaste majmunčiće koji pretrčavaju auto put. Ili dečicu kako golišava beru kokos. Jesam city girl, ali volim prirodu. A možda sve to ima veze i sa reminesencijom na detinjstvo kada sam gutala literaturu o ekspedicijama u daleke zemlje, o Livingstonu koji je otkrio Viktorijine vodopade, ili o Gordonu Langu, prvom Evropljaninu koji je stigao do Timbuktija. Knjigu “Kroz pustinju i prašumu" sam čitala ni sama ne znam koliko puta. Zapravo moja ljubav prema putovanjima proističe iz ljubavi prema knjigama. I kultnim filmovima.
I tako, odlučili smo da jedan vikend provedemo u džungli. Idemo u džunglu! Jeee!
Do nacionalnog parka Khao Yai, u kome su ogromona prašuma, savane i vodopadi, stiže se za nekoliko sati vožnje od Bangkoka. Put nas vodi kroz regiju koja podseća na Toskanu, čak je zovu tajlandska Toskana, a poznata je po plantažama jagoda, čija je sezona u januaru. Kako se više približavamo Khao Yaiu, šume se zgušnjavaju, penjemo se uzbrdo, a usputne table sa natpisima ‘elephant crossing’, ukazuju na to da smo ušli u provinciju Korat.
Na treking kroz džunglu se ide rano ujutru, pa smo prenoćili u jednom bungalovu. Ko hoće malo romantike može da prenoći u takozvanim kućama hobita (Baan Suan Noi) preslatkim kućicama izgradjenim po ugledu na kućice u kojima zive junaci filma ‘Gospodar prstenova’. Pred počinak, konstultujemo Gugl koji kaže da se Khao Yai prostire na 3000 kilometara kvadratnih, da pokriva čak tri regije, iliti provincije, da broji oko 3000 raznih biljaka, oko 300 vrsta ptica, oko 70 vrsta sisara, tu su čuveni: azijski crni medved, mačji panda, nekoliko vrsta majmuna, a bilo je nekada i tigrova.
Rano ujutru stižemo u podnožje planine Sankambeng. Hladnjikavo je, sto nije čudo s obzirom da smo već na poprilično velikoj nadmorskoj visini, ali već oko deset, kada se sunce malo ‘podigne’, počinje tropska vrelina... Sa jednog vidikovca malo razgledamo predivnu zelenu kotlinu utonulu u izmaglicu, a onda konačno stižemo do platoa Pak Dhon, gde su parkiralište, restorančići i kućica – muzej. U muzeju razgledamo izložene primerke flore i faune, i fotografije. Na jednom panou čitamo o tome kako je sedamdesetprve godine tigar usmrtio sedmogodišnju ćerku čuvara parka, a čuvara ranio, kasnije je podlegao ranama. Horor. Bio je još jedan nesrećan slučaj ranjavanja. Od tada, navodno, niko više nije video nijednog tigra. Hm, slučajnost ili su istrebljeni… Tu smo saznali da u Khao Yaiu možemo obići i takozvane Bat Caves (pećine slepih miševa), to su napušteni kameni hramovi u kojima su nekada monasi meditirali. Danas je tu carstvo slepih miševa. U najvećem hramu je leglo čak oko 3000 miševa. Kažu da prizor rojeva slepih miševa kako u sumrak izleću iz hramova, izgleda spektakularno. Spektakularno? Brrr...
Raspitujemo se kojom rutom da krenemo kroz džunglu. Navodno, najpopularnija je ona koja vodi do vodopada Haew Narok, baš tu se snimao film The Beach, sa Leonardom di Kapriom. Međutim rečeno nam je da to tamo ne možemo sami, izgubićemo se, a i prašuma je to. Moramo imati iskusnog vodiča. šta je tu je, složili smo se da je bolje da angažujemo nekog ko poznaje okolne staze i bogaze, kao i ćudi džungle. Malo smo sačekali, i naš vodič Pum, dečko od nekih devetnaest godina, je stigao nasmejan, naoružan mačetom. Nazuli smo anti-pijavične čarape koje sežu do kolena i štite od ujeda pijavica, namazali se kremama protiv komaraca i krenuli. Idemo kroz džunglu, jeee.
Pum se diskretno povukao i pomolio duhovima prašume za sreću, kasnije smo saznali da je iz porodice u kojoj je bilo šamana, kojih još uvek ima tu i tamo na Tajlandu, posebno na severu. Primećujem da mu je engleski solidan za jednog Tajlanđanina. Kaže da ga je naučio od jednog Amera, koji je predavao engleski u njegovom selu, i zabavljao se sa devojkom njegovog rođaka. Iskreno rečeno, Tajlanđani su jako loši u engleskom, najgori po tom pitanju u regionu, što za posledicu ima da se Filipinci i Kmeri masovno zapošljavaju po hotelima na tajlandskim ostrvima.
Pripremili smo fotoaparate da ovekovečimo život džungle, da uslikamo što vise toga. Ali što smo dublje zalazili u prašumu, videli smo da to nije baš lako. Čuješ najneobičnije zvuke i šumove, osetiš pokrete oko tebe, ali i ne vidiš sve. Moja je želja bila da uslikam barem jednog gibona. I slona. No prošli smo dobar deo rute, a videli smo samo slonove balege. Tu su oni oko nas, ali ih ne vidimo, šmrc. Prošli smo pored drveta cimeta, Pum je odrezao malo kore sa drveta i pružio mi je, jos je čuvam za uspomenu. Na pola puta smo seli, blizu jednog ogromnog mravinjaka da predahnemo. Osluškujem, dišem duboko, osećam kako oko mena pulsira život džungle, osećam njenu snažnu energiju. Kako je lepo što se samo na nekoliko sati vožnje od ogromonog, zamornog, zagušljivog Bangkoka, nalazi mesto u kome obitava čista, nepatvorena priroda sa brojnim oblicima života. Kažemo Pumu kako je u našoj zemlji sada sneg do kolena. Pa, januar je. On se smeje i kaže kako je video sneg samo na filmovima, ali bi voleo da oseti kako je to kada hodaš po snegu. Uvek se pitao da li je mnogo hladno kada padne sneg, kako se ljudi tada ponašaju, šta jedu i piju. A kad je bio mali gledao je na televiziji neku emisiju u kojoj se deca igraju u snegu i gađaju ‘snežnim kuglicama’, toliko mu je to bilo cool, da je poželeo da im se pridruži… Krećemo dalje, uspevam da uslikam jednog makau majmuna zapletenog u krošnju drveta, i par drečavo crvenih papagaja. Fotografišemo sve, mravinjake, stonoge, stabla i korenje ogromnog prašumskog drveća, saznala sam da se jedan od tih primeraka drveta zove Benjamin’s Fig, pojma nemam po kome je dobilo ime, verovatno po nekom prirodnjaku, istraživaču, ne znam postoji li uopšte prevod na naš jezik. Verovatno ne. Primećujemo kako dugačke grane prašumskog drveća prave najneobičnije kreacije, ne mogu to lepo da opišem, to se mora videti, ali jedno je sigurno - samo majka priroda može ovako nešto da napravi.
Pešačimo i pešačimo i… konačno stižemo do vodopada oko koga su se muvali di Kaprio i ekipa. Dakle, tu smo! Prizor jeste predivan, ali ja sam već bila gola voda, kao da sam upravo bila ispod vodopada. Nije mi bilo do poziranja ispred slapova… Izlaz iz tog dela prašume vodi do platoa sa klupicama napravljenim od panjeva. Sela sam na jednu od njih i odahnula. Bogme, jeste bilo naporno, ali… vredelo je. Ma, vratiću se ja opet, možda ću čak preći istu rutu, što da ne.
U međuvremenu, idemo dalje. To be continued...
