Skice sa Tajlanda (Deo četvrti)
Zlatni trougao, i još ponešto
Autor: Gordana Babić
Čijang Rai (Chang Rai), je najsevernija tajlandska provincija, graniči se sa Laosom i Mijanmarom (nekadašnjom Burmom), a relativno je blizu i jugozapadna kineska provincija Hunan (Yunnan). Poznata je po plantažama ananasa, čaja, kafe, (nekada i maka), po drevnim plemenima doseljenim iz okolnih zemalja, od kojih su neka zadržala arhaični način žvota, pretežno je planinska, a kažu da je svet za sebe u odnosu na ostatak zemlje. Pa idemo u Čijang Rai.
Dug je put od prestonice do severa, ali bio je maj, bili su praznici, idealno vreme za drumovanje, makar na kratko. Na pola puta, kraj jedne benzinske pumpe srećemo begpekera iz Slovenije koji je nekoliko meseci biciklom putovao po Jugoistočnoj Aziji, pa eto, malo se uželeo da priča na poznatom jeziku. Upravo se vraća iz čijang Raija, i kaže kako su ga oduševili lokalni putevi, da je nemerljiv osećaj biti maltene sam na cesti sa osam traka… Krećemo dalje. Prečicom prolazimo pored velike plantaže ananasa, zastajemo, pa taman posla da se ne uslikam međ’ ananasima, mojom omiljenom tropskom poslasticom. Mir, tišina, nigde žive duše, pa tako malo kuliramo sedeći kraj puta, mada sunce prži li prži. A ovde je zbilja sve u znaku ananasa, žene ga prodaju usput u svim oblicima, pa tako imate ceo ananas, oljušten pa nanizan na štapiće, sveže ceđen sok za samo dva bahta, a nerazdvojan je sastojak lokalne kuhinje. U jednom selu kroz koje smo prošli, na glavnom trgu je velika stilizovana figura ananasa, a oko voćke figure uličnih pasa koji ga čuvaju. Simpatični su mi ovi simboli koliko god da su kitnjasti, mada naravno treba spoznati duh zemlje i ljudi da bi se shvatili.
Stižemo do Čijang Raija, grada koji se zove kao i provincija, pa onda dalje do pika, takozvanog Zlatnog trougla, u gradić Ban Sob Ruak. Gradić ima zanimljiv položaj, na ušću je reka Mekong i Nam Ruak, sa jedne strane vidi se Laos, sa druge Mijanmar. Na šetalištu uz ušće je impozantna statua Bude i kipovi stilizovanih simbola iz budističke mitologije. žene iz plemena Akha u svojim živopisnim nošnjama, prodaju suvenire. Ne samo po nošnji, nego i po fizionomiji tih žena vidi se da ne potiču iz ovih krajeva, inače Akhe su poreklom sa Tibeta. U planinama Čijang Raija žive razna plemena od koji su strancima najintrigantniji pripadnici plemena Karen, možda zbog njihovih žena dugih vratova, ili ‘žena žirafa' kako ih još zovu. Naime Karen žene ‘ukrašavaju’ svoju figuru bakarnim prstenjem koje nižu oko vrata. Devojčicama se već sa pet godina stavlja prstenje, prvo samo pet-šest, a onda se svake godine stavi po još jedan. Vekovni običaji tako nalažu. Verovatno je to za njih simbol lepote, ali meni to nije ni malo lepo, šta više to je mučenje, pošto to prstenje, teško i po nekoliko kilograma, izaziva deformitete vratnih pršljenova. Još nisam videla Karen ljude uživo, ali bih ipak volela da jednog dana posetim sela u kojima žive…
Ono što je svakako interesanto videti u Zlatnom trougulu je muzej opijuma, jer ovaj kraj je bio nekada poznat po proizvodnji i prodaji opijuma, a narkobos Khun Sa je tajlandska verzija Kolumbijca Pabla Eskobara. Ipak, kako je kao Azijat imao drugačije životne navike, a svoju zaradu nije trošio tako ekstravagantno kao Pablo, njegovo ime ostalo je relativno nepoznato. Iskreno rečeno, i ja sam ovde prvi put čula za njega… Inače svi znamo da se opijum pravi od biljke maka poreklom sa Mediterana. U Aziju je mak doneo Aleksandar Veliki, onda je u Kini doživeo bum, a posle opijumskog rata sa Velikom Britanijom, jedan broj stanovništva doselio se u Zlatni Trougao, gde su nikla polja maka, i samim tim počela proizvodnja i distribucija opijuma. Time je započela takozvana zlatna era ovoga kraja. Nikakvo čudo jer se opijum smatrao suvim zlatom, a prilično se konzumirao u ovom delu zemlje. Onda je 1959. godine njegova prozivodnja strogo zabranjena na Tajlandu. Uporna borba posebno tajlandske kraljice je pomogla da se severni deo zemlje oslobodi te pošasti, a polja maka pretvorena su u plantaže čaja. Muzej opijuma je ostao kao relikt tog vremena, a u njemu se može videti sve: kako se proizvodi i koristi opijum, koje su posledice njegovog delovanja, kako je sve počelo. Izloženi su razni eksponati: cenovnici, vage i vagice, lule koje su se izrađivale u hiljadama različitih oblika i od raznih materijala, a jedan od najvažnijih predmeta kojeg je svaki ljubitelj opijuma imao, bio je drveni držač za glavu. Pošto pušenje opijuma po pravilu dovodi do sna i halucinacija, zbog sigurnosti pusač mora da leži na boku i da glavu stavi na držač. E sad, da li su im ti držači bili neudobni? Možda i jesu, ali verovatno im usled opijenosti i obamrlosti to nije smetalo. Mogu se videti statue pušača opijuma kako leže, a sa izloženih fotografija vidi se da su opijum pušile i žene, a ponekad i deca. Ovo zadnje me je, priznajem, uznemirilo.
Noć pred put sedimo na terasi motela i posmatramo tropski pljusak iznad reke Mekong, koji deluje apokaliptično i smirujuće u isti mah. Na suprotnoj strani obale vide se svetla kazina u Vijentianu, a meni je pred očima još uvek slika deteta, malog pušača opijuma. Setila sam se one istočnjačke legende o pesku i vetru koja kaže kako je vetar vekovima bez prestanka prevrtao i zaoravao pesak, ali “niti je vetar pesak prevrnuo, niti je pesak vetra zamorio”. Svet je takav kakav je, bio i biće. Nemilosrdan, okrutan, ali i lep, makar ta lepota bila u tragovima.
Sutradan se vozimo tri sata do Čiang Maija, koji važi za jedan od najlepših gradova na Tajlandu. Grad je i meka digitalnih nomada iz celog sveta. Poznat je i po impozantnom i prelepom hramu Wat Umong, koji se nalazi se na uzvišenju malo izvan grada, i nije lako pristupačan, tako da nismo stigli da ga obiđemo. Nedaleko je i gradić Pai, stecište hipika, kult među begpakerima. A naravno, nije potrebno da kažem da je priroda severnog Tajlanda bajkovito nestvarna, ‘breathtaking’, što bi rekli Englezi.
U sledećoj epizodi ne idemo nigde, ostajemo u Bangkoku. Red je da nesto kažem i o gradu u kome živim.
