Jedna pustinjska avantura
Autor: Gordana Babić
Prebirajući po starim fotografijama, setila sam se putovanja u Oman, sada već daleke 2009. godine, pa pre nego što nastavim sa skicama sa Tajlanda, hajdemo za promenu malo u pustinju. Može? Odmah da kažem da sultanat Oman, zemlja Arabijskog poluostrva koja se graniči sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Jemenom, nije baš uobičajena meta turista i begpekera, ima šta da se vidi, nije da nema, ali relativno retko ko bi iz Evrope putovao ciljano u Oman, na odmor recimo. No kako smo u to vreme živeli u susedstvu, dakle u pustinji, iskoristili smo priliku da malo, sto bi rekao Zuko Džumhur, ‘drumujemo’ po toj neobičnoj zemlji.
Pa, da krenemo… Muscat, ili kako mi izgovaramo – Maskat, glavni grad Omana, je prva stanica na putovanju kroz zemlju. Poznat je po velikoj mermernoj džamiji Kabus (Qaboos), nazvanoj po ocu nacije sultanu Kabusu, i staroj četvrti Mutra. U Maskatu je i velelepena zgrada opere, izgrađena u orijentalnom stilu, prva operska kuća u regionu, mada u vreme dok smo putovali još nije bila završena. Lepo je šetati starim delom Maskata, ipak jedva sam čekala da se uputimo prema severu zemlje i drevnom gradu Nizvi, u kome je najstariji suk u tom delu sveta. Još mnogo ranije, čitala sam u knjizi Lonely Planet o tom suku, koji je poznat prvo po tome što je na njegovom mestu nekada davno bila, tada poznata pijaca roblja, zatim i po takozvanim ‘jednookim ljudima’, bolje reći ljudima čije je jedno oko ‘prazno’, bez zenice i rožnjače. Jedan čovek, koji je brodom oplovio svet i posetio taj suk, pričao mi je kako je zaista video jednooke, uglavnom starije ljude. A zašto se mogu videti baš tu, i zašto su jednooki, izgleda da to niko ne zna. Kasnije sam skapirala da lokalci nisu raspoloženi da o tome pričaju. U svakom slučaju, moja želja da vidim nizvanski suk se ispunila. Ono što mi se na prvi pogled dopalo, su bekrajni nizovi izloženih prelepih glinenih posuda, volim grnčariju, a taj kraj je po njoj poznat. Bilo je podne i nije bilo baš mnogo ljudi, verovatno i zbog toga što je bio petak, vreme molitve... Obilazimo tezgice sa starim kovanim novcem, beduinskim nakitom, biserima iz Indijskog okeana, štapovima za igru, ćupovima, i ostalim suvenirima, zatim sedamo na jednu klupu. Osvrćem se oko sebe, u jednom trenutku iz jedne radnjice izlazi starac u dišdaši, opasan džambijom, kako se inače oblače omanski muškarci, neko ga je pozvao, on se okrenuo i to prazno oko je zablještalo na suncu. Ili se to meni učinilo. Zatim se udaljio. Neverovatno. Kao da se taj starac namerno pojavio u mom vidokrugu da bi zadovoljio moju radoznalost. Kasnije sam čula da se za taj kraj vezuju mnoge legende, recimo da sićušni džini, koji mogu da omađijaju, i da napakoste, žive u starim kamenim kućama. Da se ponekad uvuku u devojačke kose. Da su našli devojku u jednoj tvrđavici, zadavljenu spostvenom kosom…
Ono što svakako vredi posetiti u Nizvi, osim drevnih tvrđava Bahla Fort i Nizwa Fort, je i stenovita planina Jabel Akhdar, u okolini grada. Zovu je još i Zelena Planina, mada je sve samo ne zelena. Rano ujutru vozimo se, penjemo se polako i stižemo na takozvani Dajanin vidikovac, na 2090 metara nadmorske visine. Kažu da je baš na taj vidikovac nekada helikopterom sletela princeza Dajana, po njoj je i dobio ime. Pogled sa vidikovca, na okolna sela i vijugava rečna korita-vadije, je zbilja veličanstven, posebno u rano jutro, kada je sve obavijeno plavičastom izmaglicom… Spuštamo se polako do jednog malog napuštenog sela, koga zovu selo-duhova, čiji su žitelji dobili na poklon nove kuće od vlade, i iselili se. Na većini kuca malter je otpao, zidovi se urušili, ali su ostali prozori neobičnih izrezbarenih drvenih ramova. Tu je i mala džamija iznutra zastrta tepisima koji odolevaju vremenu. Arhitektura kuća u tom delu sveta je zbilja neobična, podseća na igru kamena, peska i sunca, igru harmonije i surove prirode
Na ulazu u selo duhova je stablo nara, fotografišem jednu raspuklu voćku, jednu jedinu preostalu i razmišljam kako bi prizor mogao biti idealan da se prenese na slikarsko platno. Baš tu kod tog stabla, sreli smo Alija, momka iz obližnjeg sela. Malo smo ćaskali, pa je ponudio da zajedno razgledamo okolinu i pozvao nas u svoje selo na svetkovinu. Tih dana je bio nacionalni praznik pa se u selu pripremala šuva - govedina uvaljana u začine zatim uvijena u palmino lišće, koja se peče pod zemljom ceo dan i noć. Svako donese svoj komad mesa, pa se sve peče u zajedničkoj ‘pećnici’. Gledali smo kako muškarci vade meso iz zemlje, što je na neki način ritual, a zatim se uputili ka Alijevoj kući. Pozvao nas je da probamo šuvu, a odbiti poziv u goste je uvreda. Usput nam je ispričao kako u okolnim selima žive pripadnici plemena Bani Riyam, kako on stanuje sa roditeljima, bratom, i njegovom porodicom, sestre su mu se udale, a i njemu je vreme da se ženi, ali eto, bolestan je, ima problema sa plućima …Dočekala nas je Alijeva snaha sa svojim sinovima, od kojih je najmlađi bio, tada sedmogodišnji Maruan dečko sa najlepšim osmehom na svetu. Snaha nas je pozdravila i povukla se, takav je red, pa su nas njeni sinovi poslužili čajem od mente i urmama. Inače, u tradicionalnoj arapskoj kući gost je svetinja, pa ma koje vere bio, i u koje god doba navratio, mora se dočekati kako dolikuje. Čim bi popili čaj, dečaci su se utrkivali ko će pre dan nam nalije novi, a Maruan je seo pored mene i pokazao mi svoju bojanku, pa smo zajedno bojili zmajeve i ostale karakondžule. Kada smo se rastajali od naših domaćina, na trenutak se bio izgubio, onda se pojavio sa beduinskom maramom u ruci, pružio mi je onako stidljivo, i na kraju me zagrlio toliko detinje, i iskreno, da su mi suze pošle. Nikada više nismo videli Alija, dogovorili smo se da se opet sretnemo, ali život nas je odveo na različite strane.
Krenuli smo ka Salali, oblasti na jugu Omana, na granici sa Jemenom. Salala je poznata je po specifičnoj mikro klimi, naime leti padaju kiše i nastupa takozvani Khareef period, kada ceo kraj ozeleni, pa se tako pretvara u travnatu oazu koja podseća na predele u Irskoj. Irsko zelenilo, okruženo pustinjom! Sedamnaest dugih sati smo se vozili praćeni vrelim pustinjskim vetrom. Većim delom puta nije bilo nikoga, samo autoput, pustinja, nebo i mi. Kao u filmovima Dejvida Linča. Volim energiju pustinje. Ipak džunglu volim malo više. Džungla je bujanje života, pustinja je prilagođavanje životu. Ali lepo je osetiti snagu i jedne i druge.
