Izrael iz mog ugla (Deo treći)
Autor: Sandra Janićijević
’Ajde, idemo. Nakon blic posete Tel Avivu vreme je da krenemo dalje u obilazak. Pretpotstavljam da sada očekujete da odemo do Jerusalima, zar ne?
E pa nećemo u Jerusalim, još ne. Jerusalim je malo teža tema pa ćemo to kasnije, za sada idemo totalno neobavezno i samo tamo gde ćemo uživati i ne razmišljati o politici i drugim teškim temama.
O Izraelu je sa moje tačke gledišta malo teže pisati jer sam ja izgubila pojam o mišljenjima drugih ljudi o ovo malo parčeta teritorije, ali pokušaću da pišem o raznim stvarima kroz razne aspekte, pa gde se pronađete.
Mnogi ljudi zapravo nemaju baš nikakvu predstavu o Izraelu i uglavnom se njihovo mišljenje bazira na vestima i ne više od toga, ali ovo važi i za druge države i uopšteno većinu ljudi na ovom svetu pa se tim povodom setih jedne poznanikove priče.
Čovek koji inače živi u seoskom području i bavi se poljoprivredom i vinogradarstvom i recimo da je tu početna linija Juga, a Jug je već pustinjska zemlja, mnogo manje naseljena i izgleda poprilično prostrano sve dok se iza sledećeg brega ne pojavi sivi visoki zid. I tek tada uvidite da ste se našli na samo par metara od Palestine, da je sve tako malo i tako blizu da se golim okom vidi. Dobro, nekome možda zatrebaju naočare ali dvogled teško da će vam trebati.
Njegova priča počinje kada je jedan dan sišao u polje i pored puta naišao na mlad par koji pravi treking turu preko Izraela a koji se, ni oni ne znaju kako, našao baš tamo. Njih dvoje su bili iz Nemci. Nisu umeli da objasne kako su uopšte dospeli do tog mesta ali su tražili nekog da im pomogne jer im je već bilo jasno da su se izgubili. I nakon što su naleteli na tog prijatelja, skontaju da je i on Jevrejin.
Ijao tog čuda!
„TI si Jevrejin?“ upitaše ga.
„Da. A što je to toliko čudno?“ upita prijatelj povratno.
„Pa mi smo mislili da su Jevreji samo oni crni sa kikicama. Mi nismo imali predstavu da postoje i „obični“ Jevreji koji izgledaju kao i mi.“ uzvratiše njih dvoje.
I kao što sam već pisala u drugom delu, mnogima se stereotipna mišljenja u Izraelu definitivno razbijaju. Ljudi koji svoje mišljenje grade na vestima će uglavnom ostati u sličnom „čudu“ kada dođu u Izrael. I naravno da smo slične priče čuli mnogo puta osim ove ovde ispričane. „Mi smo mislili da su samo „oni crni sa kikicama“ Jevreji“ je načešće izgovarana rečenica među turistima.
I kada nas je put već naveo na Jug, da nastavimo dalje „južnom prugom“ u pustinju pa sve do Elata. Doduše nećemo prugom jer nam je još nisu sagradili do najjužnije tačke države Izrael, ali možemo sasvim solidnim putem. Odavde još imamo izbor koji pravac da odaberemo, pa bih se ja odlučila za onaj preko Mrtvog mora. Definitivno zanimljiv put samo malo manje avanturistički, jer pustinja ume da bude poprilično dosadna.
No, idemo međ’ Beduine i oznake „Kamila na putu“ i ne, ta kamila nisam ja.
Tuda možemo da navratimo i do Arada i do restorana „Muza“, taman da malo odmorimo i nešto prezalogajimo, a ako ste malo teži na izboru hrane i imate problem sa probavanjem noviteta u „Muzi“ možete naručiti gulaš. Pravi domaći gulaš. Osim dobre klope u ovom restoranu možete uživati u posve zanimljivom ambijentu. Osim poda, stolova i stolica, do zadnje trunkice zida i plafona prostor je obložen šalovima, bedževima i drugim sportskim obeležjima, ako ne svih onda skoro svih fudbalskih, košarkaških i drugih klubova.
A na šta bi to ličilo kada se i mi Srbi ne bi našli „na kraju sveta“?! Naravno da ima i naših obeležja.
I pre nego nam se prispava da požurimo dalje vijugavim, uzbrdo, nizbrdo putem da stignemo da Mrtvog mora, jer ja kada krenem negde na cilj stižem mnogo kasnije od predviđenog. I to zato što mi je sve simpatično i zanimljivo, svuda moram da stanem, da pogledam, da pipnem, da bolje osmotrim, da udahnem duboko, uživam u trenutku i tek onda možemo dalje. A i na odmoru smo, ne? Nije fora u konačnom cilju već u užitku.
Najzad, krenuli smo i od sada samo silazimo sve dublje ispod nadmorske visine, oznake počinju na +100 i „ispisane“ su plavim pločicama na stenama.
Na -400 stižemo i do užasno strmog i vijugavog dela, koji će, čini mi se, biti jedina opasna avantura i ne toliko zbog velike razlike u nadmorskoj visini ili baš zmijski izuvijanog, već i zbog činjenice da je put fantastično dobar pa se domaći tuda kreću opasnim brzinama.
Iii, eno ga! Mrtvo more!
Ili „More soli“ na hebrejskom - Jam ha melah.
Mrtvo more je u stvari jezero. Važi za najslanije na svetu. Sa svojim salinitetom, oko 9 puta većim od saliniteta obične morske vode, u njemu ne postoji život, osim veoma otpornih mikroorganizama tj bakterija. Obale Mrtvog mora dele Izrael i Jordan i ovo more ima i pritoku, reku Jordan. Ali i ova pritoka je, već godinama unazad, suva jer ona zavisi od količine vode u Galilejskom jezeru na čijem južnom delu dolazi do zatvaranja odnosno otvaranja brane koja će dalje propustiti vodu u reku Jordan tek kada dođe do određenog porasta vode u Kineretu tj Galilejskom jezeru. Mrtvo more je danas podeljeno na dva dela jer presušuje, jer nema dovoljno padavina. Dakle, na ovom području nema podzemnih voda i sve zavisi od količine kiše koja pada samo u zimskom periodu.
Mrtvo more je i najveća depresija na svetu zbog najniže nadmorske visine kopna kao i najniže vodene površine koja se nalazi na -422 metra i dalje opada. Ali i veoma lekovito područje. U Mrtvom moru se ne pliva već pluta. Strogo je zabranjeno gnjuranje ili skakanje, i preporuka je da se ovde ne ide u julu i avgustu osim ako niste otporni na extremne vrućine kao i na nedostatak vazduha.
Joj, zamalo da zaboravim, ako ste sveže obrijani ili imate kakvu posekotinu budite spremni na malo jači bol i peckanje ali i brzinsko čišćenje kao i zarastanje svih rana na telu.
Sada ste, dakle, spremni i za jedno plutanje u masnoj i do 37 stepeni toploj vodi, ali ne pre nego što se namažete, takođe lekovitim, blatom i sačekate da se blato osuši.
Nego, da mi ostanemo još dan dva na ovom plutanju, može? Elat neka malo pričeka...
