Selma

Selma

Autor: Zoran Plećević

Vetar promeni smer, okrenu se i poče da duva prema nama. Nanese na nas Zukinu kletvu, pretnje i ono malo prašine što je preostalo. Nismo mogli da vidimo ništa, zavladala je tišina i do nas je stizao samo po koji uzdah mešajući se sa okrajcima kletvi i pretnji koje su nam iako tihe dobovale i odjekivale u glavi. Miris loše sagorelog benzina nam je još uvek golicao nozdrve i sa sve prašinom ulazio u otvorena usta.

Dugo smo tako stajali, omamljeni i nepomični, razjapljenih čeljusti a kada se sve razišlo počeli smo da kijamo, iskašljujemo i pljujemo sve ono što smo do malopre dobrovoljno i strpljivo gutali. Ja sam se povio do crne zemlje, tako mi je bilo lakše da ispljunem sve iz sebe a kada sam pogledao, Fijuk se opet stvorio pored mene.

„Jesi li video? Je si li čuo?“

„Jesam.“

„Šta kažeš?“

„Šta ovo bi?“

„Nije ovo prvi put da je kradu.“

„I?“

„Oće Miralem da joj napravi dete.“

„A Zuko?“

Šta o svemu misli Zuko, šta smera, pitao sam se dok sam ga gledao. Kako li sve to izgleda iz njegovog ugla? Miralem hoće njegovoj ženi da napravi dete? Sada je bio na nogama i teturao se na nekoliko koraka od nas, povijen gledao je u zemlju ispred sebe i mrmljao u bradu. Izgledalo je kao da ga ništa oko sebe ne zanima, samo tih par metara zemlje ispred i ništa više. Da li čuje o čemu nas dvojica pričamo? Da li zna o čemu pričaju i šta misle i svi ostali koji su jedva uspeli da naprave prvi korak i da krenu? Pretpostavlja li, može li nešto da nasluti ili mu je potpuno svejedno?

„Zuko ne zna.“

„Šta ne zna?“

„Ne zna da Miralem hoće da joj napravi dete.“

„Kako ne zna?“

Mislio sam da se šali sa mnom i imao sam želju da ga prodrmam za revere košulje dok sam gledao Zuku koji je hodao pognute glave zanoseći se kao pijanac.

„Niko neće da mu kaže.“

„Ne mora niko da mu kaže, to se zna.“

„On ne zna.“

„Zna on, čuo si kako malopre viče za njima.“

„Ne zna.“

„A Azra, šta na sve kaže Azra?“

„Azra samo ćuti, ništa ne priča.“

„I Zuko veruje da se ništa nije dogodilo?“

„Možda veruje, možda i ne veruje, ko bi to mogao da zna?“

Ćutanje je najbolja i najpametnija stvar na svetu, pametnije nema, niti će je ikada biti. Ćutiš, ne otvaraš usta, jednostavno nećeš da govoriš i gotovo, ništa se nije desilo, ništa pod kapom nebeskom. Neke stvari i mogu da se dogode, ali ako ih dobro sakrijemo, prećutimo, nikada ništa o tome ne kažemo, ni sebi ni drugima, kao da se nisu ni dogodile. Ništa se nije dogodilo, svršena stvar, to je to.

Ali, nešto će da ostane, nešto uvek mora da ostane i uvek će da visi u vazduhu, ispred očiju i nikada neče potpuno nestati, ma koliko mi ćutali o tome. Sumnja; ona će da ostane, tu ništa ne pomaže, ni zatvorene oči, ni začepljene uši. Ne, a ono što je ostalo neizgovoreno, prečutano širiće se kao balon. Sumnja, ona će zauvek da bude tu i gušiće se u njoj do guše, do usta, nespokojstvo će ga izjedati i neće mu dati mira, nikad.

Ipak, ako bude dovoljno uporan sumnja nikada neće biti potvrđena i ma koliko u sve sumnjao i bio svestan ćutanja, zatvorenih očiju i začepljenih ušiju u njemu će uvek ostati jedan tračak nade kojom će moći da se hrani, jedna slamka za koju će uvek moći da se uhvati. Ne, nije se dogodilo ništa, ništa se nije dogodilo, ponavljaće u beskraj svaki put kada ga sumnja bude gušila. Ne, ništa se nije dogodilo.

„Ćutiš, zanemeo si?“

„Moram da priznam da jesam. Sumnja li Zuko?“

„Ne znam, ne priča o tome.“

Sumnja, sigurno sumnja.

„Kako će Miralem da zna da je dete njegovo?“

„Znaće.“

„Kako će da zna, valjda i Zuko pokušava da joj napravi dete?“

„Znaće, sva njegova deca su zrikava, kao i on.“

To je sada jedna sasvim nova dimenzija, novi momenat i tako snažan obrt u celoj priči; zrikavi Miralem šeta po belom svetu i pravi zrikavu decu. Dobar je to posao, nije on nimalo naivan, odličan je to posao. Zavidim mu na tome.

„Koliko ima dece?“

„Ko zna? Sedam ili osam puta se ženio a ovako, sa strane boga pitaj, ni sam ne zna koliko ih ima.“

„I sva su zrikava?“

„Sva.“

Ne šeta belim svetom ali u sopstvenom dvorištu čovek vredno odrađuje svoj posao i sada bi po svemu sudeći Azra trebala da rodi jedno zrikavo ciganče, naravno, ako se Zuko u međuvremenu nije potrudio da odradi svoj deo posla.

„I, šta će biti sa Azrom?“

„Ništa, šta može da bude?“

Da šta bi moglo da bude? Neće Miralem da je kolje.

„Hoće li da je vrati?“

„Nego šta, praviće joj dete i kad završi ostaviće je negde pored puta.“

„Pored puta?“

„Pored puta, kuda budemo prolazili.“

„I, šta će dalje da bude?“

„Ništa.“

„Kako ništa, a Zuko?“

„Zuko neće znati da su joj pravili dete.“

„Kako neće da zna?“

„Niko mu neće reći.“

„A Azra?“

„Ni ona.“

Možda mu ona neće reći, možda neće znati, možda mu niko ništa neće reći, možda neće biti sasvim siguran, ali sumnjaće, to je sigurno.

„Sumnjaće.“

„A što bi sumnjao?“

„Već sumnja, sigurno.“

„Ma ne sumnja, znam ja.“

Ako bude mogao samog sebe da ubedi u ono što mu Azra bude rekla i još važnije, u ono što mu bude prećutala možda, ali seme, seme je već sigurno posejano.

„Sumnjaće, čovek je rođen sa sumnjom.“

Rekao sam to ne razmišljajući puno šta bi to moglo da znači, ali nije bilo nikoga da me čuje, pored mene nije bilo nikoga. Osvrnuo sam se, Fijuk je već daleko otrčao da i sa drugima prepriča događaj, da možda od nekoga sazna još neki detalj.

Sumnjaće, svakako će da sumnja, ponavljao sam u sebi.

Ostao sam sam i počeo sam da se osvrćem, da vidim ima li koga oko mene, da ako je ikako moguće nekom na licu pročitam, da vidim kako je sve ovo izgledalo drugim ljudima. Ne verujem da je iko ostao ravnodušan.

Bajram se izgubio, do malopre je koračao naporedo i u korak sa mnom a sada ga nigde nije bilo, ni ispred ni iza mene. Pomislio sam da je i on zajedno sa ostalima požurio napred, da iz blizine prati šta se događa sa Zukom, Azrom i Miralemom jer mu ja više nisam bio zanimljiv. Međutim, nije ga bilo ni tamo ili je toliko izmakao za otmičarima da nisam mogao da ga vidim.

Nije bilo ni njegovih ortaka sa kojima je, navodno ubio poštara. Ne verujem, ne mogu ni da zamislim, do sada mi se još nije desilo da se nalazim u blizini nekog ubice, možda i jesam a da to nisam znao, ali to je sasvim druga stvar kad ne znaš. Nimalo mi nije prijala njegova blizina i toplo sam se nadao da će njega i njegove ortake ovaj događaj zauvek odvući od mene. Bilo mi je hladno oko srca svaki put kada bih ga pogledao.

Sada je umesto njega i njegovih opasnih ortaka pored mene išla cigančica sa velikom torbom na leđima, jednom manjom preko ramena i bebom u naručju. Bila je mlada i lepa, čudio sam se što je sama, što nema nikoga pored nje, da joj pomogne oko bebe, da joj ponese torbe. Beba je u naručju spavala blaženim snom i glavica joj se pomerala u ritmu kojim je majka koračala.

Malo dalje od mene, sada i mlade cigančice sa bebom išli su Žika i drugar, do malopre su raspravljali da li je trebalo izaći iz autobusa ili istrajati i naterati vozača da zaobiđe iskopine i da nas odveze do mesta koje je pisalo na našim kartama. Drugar nije mogao da prežali što mu Žika nije dozvolio da bar jednom mlatne vozača po glavi, da mu pokaže ko su njih dvojica i da sa njima nema šale.

Dok Miralem nije oteo Azru samo smo o tome pričali, ali sada su imali novu, mnogo zanimljiviju temu i zaboravili su na autobus i vozača.

„Sve bih ja ovo u zatvor“, rekao je Žika.

„U zatvor, nego šta“, potvrdio je drugar i zavitlao štapom po vazduhu.

„Sve u zatvor.“

„Sve, i one koji su oteli devojku, i ovog koji se valja po prašini, kuka i kune sve kao neka strina.“

„I nju bih ja ispitao, šta radi sa njima?“

„Svi do jednog da se ispitaju i u zatvor.“

Kako je njima dvojici sve prosto i jednostavno, crno i belo, drugih boja nisu imali pred očima. Samo crno i belo, zatvoriti, ispitati, mlatnuti štapom po glavi. Sva je sreća te se ništa nisu pitali.

Zar bi stvarno i Azru zatvorili? Šta bi je pitali; što su te oteli? Priznaj. Ona je iako nerado, samo zlosrećni učesnik u svemu ovome, žrtva.

Ali, Žika nije razmišljao tako.

„Da mi dozvole, da mi daju vlast na dva dana, samo na dva dana, sredio bih ja njih za sva vremena, ne bi oni mogli kod mene da vršljaju kako im padne na pamet.“

„Dva i dva su četiri, drugačije ne može da bude“, glasno je razmišljao drugar.

„Dvadeset pet po turu pa bi videli svog boga.“

„Tako je Žiko.“

Ko bi mogao da zna, možda su Žika i drugar policajci u penziji? Pogledao sam Žikino strogo lice ukrašeno tankim, brižljivo doteranim brkovima i sve se uklapalo, samo je šapka falila. Lako sam mogao da ga zamislim u uniformi kako reguliše saobraćaj na nekoj raskrsnici ili hapsi nekog lopova. Njegov drugar nije imao tako fino doterane brkove, njegovi su bili bujniji, divlji, padali su i preko donje usne, ali sam i njega mogao da zamislim kako zajedno sa Žikom hapsi i sprovodi nekoga u zatvor.

Pristizali smo babe koje su zaostale zbog Azre i događanja oko nje. Ništa o njoj nisu znale, ni da je prodata i kupljena dva puta, da je suvim zlatom plaćena. Videle su ono što i svi ostali i samo su o njoj pričale. Nisu znale ni da ovo nije prvi put da je otimaju, da će da bude vraćena, da će kao stvar biti ostavljena u prašini, negde pored puta.

Tada sam ugledao i Bajrama u daljini, daleko od događaja koji se maločas dogodio, na sasvim suprotnoj strani. Ili ga sve to sa Azrom, Zukom i Miralemom nije zanimalo ili je već više puta odgledao predstavu pa mu je dosadila. Možda mu je tamo gde je sada bio bilo mnogo zanimljivije ili se samo, jednostavno brzo kretao i stizao da se brzo premesti sa mesta na mesto.

Automobil kojim su otišli otmičari podigao je veliku prašinu, dugo se ništa nije videlo, nisam bio svestan koliko je sve trajalo, nisam mogao da procenim koliko je vremena prošlo. Prepoznao sam ga po kicoškom odelu, šarenoj košulji i malom kišobranu koji je vrteo u ruci. Stajao je sa grupom čobana koji su se sa sve stokom spustili do samog puta. I oni su uživali u predstavi, ne baš iz prvih redova, ali bili su tu. Možda je to smetalo Bajramu pa je požurio da ih najuri.

Bilo je daleko i nisam video baš najbolje, ali je izgledalo kao da se svađaju. Čobani su stajali u polukrugu, ispred njega a on je nekoliko puta hvatao kišobran za dršku i njime mlatio po vazduhu iznad glave. Ličilo je na pretnju iako nisam mogao da čujem samo sam pretpostavljao o čemu pričaju, oko čega se svađaju.

Dok sam se uzalud mučio da dokučim o čemu se radi, čobani se sa stokom povukoše nazad.

Podvili su rep i povukli se. Jesu li se toliko uplašili Bajrama? O čemu su pričali? On je ostao da stoji na istom mestu, raskrečenih nogu i pratio ih pogledom.

Nije pošao za njima, nije vitlao kišobranom iznad glave.

Njegovi ortaci su stajali sa strane i bili su spremni da ulete među čobane ako bude trebalo.

Mladu cigančicu sa torbama i bebom koja je dok se nisam zainteresovao za Bajrama hodala pored mene a sada je izmakla malo napred, sačeka jedan visoki mršavi ciganin sa dugačkim brkovima koji je do sada sve pratio samo iz prikrajka. I Bajrama u svađi sa čobanima, i njegovu grupu, i događaje sa Zukom, Azrom i Miralemom. I on je bio kicoški obučen kao i ostali cigani njegovih godina.

Uhvatio je korak sa njom, osmehnuo se, pokazao joj kvarne zube, ali mu nije padalo na pamet da ponudi da joj pomogne oko torbi. Ona nije obraćala pažnju na njega, kao da ga nije bilo, kao da nije postojao, samo je grabila napred.

On je neko vreme samo išao uz nju a onda progovori:

„Vide l' ti ovo Selma?“

„Šta, Sabahudine?“

Pogleda ga, kratko sevnu očima prema njemu, zastade na trenutak, zamahnu torbom na ramenu, da je bolje namesti, sevnu još jednom i nastavi putem. I on je zastao zajedno sa njom, iskezio se kao da je ona zastala zbog njega, nimalo nije mario ili primećivao njeno sevanje očima i čim je ona nastavila krenuo je i on, sa hodanjem i sa pričom.

„Ovo sa Azrom.“

„Videh.“

Već sam ih stizao ali oni nisu obraćali pažnju na mene, ona se savijala pod teretom a njemu su sasvim druge misli bile u glavi.

„Odvedoše je, opet.“

„Videla sam, odvedoše je.“

„Al' će da bude, ima sve da prašti.“

„Da l' će da prašti, ne znam.“

„Ima da prašti, ne znaš ti Miralema.“

„Ih, ne znam.“

„Ne znaš, ne znaš.“

„Ih“, skoro podvrisnu Selma.

Sabahudin poče da trlja ruke i na trenutak je pogledao prema meni, kao da bi od nekoga tražio podršku za ono što je nameravao.

„Kad ćemo ja i ti?“

„Šta, Sabahudine?“       

On poče da se vajka osmehujući se, malo je trljao ruku o ruku i pucketao prstima, malo ih je brisao o pantalone, pokazivao pokvarene zube a cigančica se pravila naivna i nevešta, grabila je napred i izgledalo je da nimalo ne mari za njega. On opet pogleda prema meni, ili se snebivao ili je tražio podršku a ja sam gledao napred i pravio se kao da ništa ne čujem. Tiše nego malopre rekao je Selmi.

„Pa da se, opet, znaš ti?“

„Ne znam, šta?“

„Znaš ti, znaš.“

„Ne znam, Sabahudine.“

Nije mu bilo lako, nimalo, njoj kao da nije bilo na pameti ono što je bilo njemu, ili je samo tako izgledalo. On je zamišljao šta se sada negde dešava sa Azrom i Miralemom a njoj su torbe bile teške, preteške i nije joj bilo do onoga što je njemu bilo u glavi. Ona manja torba na ramenu izgleda da ju je mučila više nego ona na leđima, svaki čas ju je nameštala, a beba je bila sasvim mala i nju je premeštala iz ruke u ruku.

„Pa da se jebemo, opet.“

Prevali najzad nekako Sabahudin preko usta i pogleda je.

„Jest', da mi napraviš dete.“

„Neću, sreće mi.“

„Ih, tvoja sreća“, reče Selma i prvi put se nasmeja.

Njeni zubi nisu bili kvarni već kao sneg beli i njen osmeh ogreja njegovo srce, osokoli ga i on navali sa novim poletom busajući se u grudi.

„Sreće mi moje i tvoje.“

„Ih, moja i tvoja sreća.“

„Dabogda crk'o ako lažem.“

„Crći ćeš, Sabahudine, crći ćeš.“

Bio je na mukama, onaj osmeh malopre koji mu je ugrejao srce, osokolio ga na kratko, sada je nestao, usta su bila čvrsto stisnuta a oči su sevale. Ali, nije odustajao.

„Kako ti onda u vozu nisam napravio dete?“

„Već sam bila trudna.“

„Ma neću da ti napravim dete, sreće mi.“

Bio je uveren u to i ponavljao je busajući se i dalje u grudi.

„Jes', nećeš.“

„Neću.“

Bio je postojaniji od najtvrđe stene i siguran sam da je u tom trenutku čvrsto verovao u ono što je govorio.

„Nećeš, nisi napravio ni Hanki, ni Bajri.“

„Nisam ja, Bajram je kriv.“

„Ih, Bajram je kriv za sve.“

„On je.“

„A Aškriji?“

„Jebiga, omaklo mi se.“

„Omaklo ti se? Svi ste vi isti, dosta mi je bre ovo moje što mi onaj nesrećni Murat napravi i pobeže bez traga i glasa.“

Ni traga od smeška nije bilo na Selminom licu, stisnutih usta je izgovarala poslednje reči, bila je ljuta i ozbiljna. I on je to odlično video, ništa mu nije promaklo, ali nije mogao da odustane.

„Nisam ja takav.“

„Jesi, jesi, isti si.“

„Nisam.“

„Jes', nisi.“

„Ma kad ti kažem.“

„Jesi, ako nisi i gori. Video si kad je malopre Miralem oteo Azru pa ti došlo, posle me nikad ne bi video.“

Sabahudin, danas izgleda nije imao sreće u ljubavi, nije mu polazilo za rukom da prevari, da ubedi Selmu, nije se dala. Nije mogao da joj objasni da neće da joj napravi dete, ali nije odustajao tako lako, nije se predavao. Išao je zamišljeno pored nje a onda mu se osmeh vrati na lice i upita je:

„A je l' se sećaš kad smo ono išli vozom u Pirot?“

„Sećam se.“

„Da idemo opet?“

„'De, u Pirot?“

„Svejedno, i u Pirot.“

„Da prodajemo sapun?“

„Može, i sapun a i ne mora, može i nešto drugo da prodajemo, nije važno, al' da idemo opet vozom... i kad svi zaspu...“

Vragolasto je sukao brkove, smeškao se, odlagao nastavak priče, naslađivao se sećanjem i gledao negde u daljinu. Selma zastade,  premesti bebu u drugu ruku, zabaci opet torbu na ramenu i pogleda ga.

„Šta će da bude kad svi zaspe?“

Učini mu se da nije sve propalo, opet, da će ipak nečega biti, da se Selma prisetila zajedničkog doživljaja iz voza i da se napokon zainteresovala. Brkovi mu se raširiše u osmeh, ponovo pokaza red kvarnih zuba i nastavi:

„Kad zaklopara...“

„Šta će da bude?“

 „Pa kad svi u vozu zaspu od tog kloparanja, kao onda kad smo išli u Pirot a ti se opet nagneš kroz prozor.“

„A ne naginjem se ja više kroz prozor.“

Setila se, ipak, od tog sećanja nije bilo nikakve vajde.

„Što si takva, Selma?“

„Nigde, kad si ti u blizini ja se ne naginjem.“

„Što si takva, Selma?“

„Takva sam i gotovo.“

Brkovi su mu još uvek stajali u široko razvučen osmeh, do njihovih krajeva njen odgovor još nije stigao a Selma je opet, sada ljutito prebacila torbu na ramenu, uzela bebu u drugu ruku i nastavila dalje ne gledajući ga.

„Selma“, pokuša još jednom da je odobrovolji, ali ona samo odmahnu slobodnom rukom.

Ostade da stoji gledajući je kako izmiče, češkao se po glavi, brkovi su mu se opet skupili oko usta. Zapali cigaretu, duboko povuče dim, uzdahnu i pogledom potraži neku drugu cigančicu, ali takve danas ovde nije bilo.

Punim plućima je vukao dim iz cigarete, ništa mu osim toga nije preostalo, a ja sam ponovo obratio pažnju šta se oko nas dešava.