Oh, izvinite
Autor: Zoran Plećević
Autobus naglo ukoči, zanese se ulevo, zatim udesno i u poslednjem času stade ispred ogromne gomile kamenja i zemlje. Dok je kočio činilo se kao da nikada neće stati, kao da je čitavu večnost vukao na levu, zatim sasvim kratko, oštro i snažno na desnu stranu i onda se kada se tome niko nije nadao zakopao u mestu. Nije bilo nikakve neobične sile ili nevidljive ruke koja ga je tako grubo zaustavila. Ništa, samo obična ali ogromna gomila kamenja i zemlje, na sred puta.
Nisam znao niti sam shvatao šta se dešavalo. Da li sam prvo začuo škripu kočnica, nesnosno zavijanje ili sam kao i svi poleteo napred? Već neko vreme sam bio zagledan u žutog leptirića koji je na poslednjoj stanici ušao u autobus, leteo levo desno, spustio se na moju košulju i skoro se izgubio na njoj jer su bili iste boje. Imao je i crne linijice koje sam zapazio tek kada je počeo da se penje uz golu ruku kojom sam se držao za šipku i kada mi je došao u visinu očiju. Baš kada sam pomislio da je zbog tih linijica još lepši i počeo pažljivije da ga gledam sve je i počelo. Ne znam, može biti i jedno i drugo. Svejedno, da li sam prvo čuo škripu, užasno struganje i pištanje, video da je leptirić odleteo sa moje podlaktice, kako se gube crne linijice na njegovim tananim krilcima i tek onda poleteo napred? Ili je bilo obrnuto?
Svom snagom sam se upinjao da zadržim položaj i uspeo krajnim naporom da se u poslednjem času i drugom rukom uhvatim za šipku na krovu autobusa i tako nisam pao kao ostali na prašnjavi pod. Dok su mi se ruke istezale, od težine tela, od sile koja je vukla napred, oznojeni prsti grčevito stezali šipku i svi oko mene leteli napred i padali, dobro sam prignječio dve starije gospođe koje su bile nespremne, nespretne, slabe i spore da se uhvate za čvrst oslonac. Odmah su pale a ja sam gazio po njima sve dok je autobus kočio, sve dok se nije zaustavio.
Od buke i gužve koje su u trenutku nastale nisam mogao da čujem njihovo zapomaganje, samo sam osetio da mi je pod nogama nešto mekano, da se pomera, da zbog toga gubim oslonac i zbog toga sam se da ne bih pao još jače odupirao.
Koliko je sve to trajalo već sam rekao da ne znam, ali čim je autobus stao i čim sam mogao pogledao sam dole i video ih kako me bespomoćno gledaju. Nemoćno su mlatarale rukama još uvek pokušavajući da se dohvate čvrstog oslonca. Postideo sam se i poželeo da odmah nestanem, u zemlju da propadnem kada sam već tako bahat i nesmotren ali, požurio sam da što brže i pažljivije siđem sa njih, da im pomognem da ustanu, da im se izvinim za neopreznost, za svoju mladost i njihovu starost. Hteo sam da im kažem; oh, izvinite, ali iz usta mi je izletelo:
„Uh pardon“, bez zapete između uh i pardon.
Nespreman, zatečen, potpuno izbačen iz koloseka, (ma kakav on bio) mrzeo sam kada mi iz osušenog grla izleti nezgrapno; uh pardon, bez zapete, u jednom dahu, uz obavezno malo pljuvačke. A odakle u ovoj prilici pljuvačka kada mi je grlo potpuno suvo? Nimalo nisam voleo takve trenutke, ali jednostavno nisam uspevao da savladam; oh, izvinite, sa zapetom na pravom mestu, uz osmeh i naravno, bez pljuvačke.
Međutim, nikome ni na pamet nije padalo da mi na tome zameri ili da me popreko pogleda, teško da je u ovom trenutku bilo ko i obratio pažnju na moje izvinjenje. Uh ili oh, sa zapetom ili bez nje, ko je u ovom trenutku mogao da čuje i razazna, osim mene?
Podigao sam bakice i odmah im okrenuo leđa, nisam imao previše vremena za razmišljanje, a kajanje me je teralo da svima požrtvovano pomognem. Sve ljude oko sebe sam podizao i izvinjavao im se dok sam ih vukao za ruke kao da mi je to bila dužnost i obaveza, kao da su samo zbog mene pali i da sam ja najkrivlji zbog svega što se dogodilo.
Jesam li naslućivao da sam u gužvi još nekoga nagazio ili me je to savest terala da radim, da bakicama okrenem leđa, da me ne vide, da ne vidim ni ja njih. Ili mi je samo bilo drago što sam najzad uspeo da savladam i preko usta prevalim; oh, izvinite, sa zapetom na pravom mestu, staloženo i pribrano, bez obzira na sve okolnosti oko nas i naravno, bez pljuvačke.
„Oh, izvinite“, okretao sam se u krug i ponavljao.
Sada su već svi bili na nogama mada to nimalo nije ličilo na sliku od malopre, dok je vožnja još uvek trajala. Ukošeni, nakrivljeni svako na svoju stranu stajali smo zatečeni stresajući prašinu sa odeće jednom rukom, a drugom nadomak najbliže šipke za koju bi na brzinu mogli da se uhvatimo ako opet krene po zlu. Gledali smo napred, prema vozaču, neki sa očekivanjem da se objasni zašto smo stali, zašto ovako naglo, šta se dogodilo, hoćemo li da nastavimo dalje, a neki su tek onako, zevali jer je to bio najlogičniji pravac za gledanje.
Nikoga nije zanimalo zašto se našao na prašnjavom podu, zašto je pao. Bili su besni zbog toga i psovali su na pasja kola sve koji su im u tom trenutku pali na pamet, ali dok su otresali prašinu sa odeće, trljali ugruvane laktove i kolena, skupljali rasute stvari mučile su ih druge brige, a to, zašto su pali, sada je bilo sasvim sporedno.
Ali, mene nisu mučile druge brige, nisu me mučile nikakve brige, nisam otresao prašinu sa odeće, nisu mi brideli laktovi i kolena, nisam ni pao na pod. Nisu mi spale ni naočare sa oznojenog nosa, skliznule jesu, pošle su, ali su imale dovoljno dugu putanju i čak dve krivine da se zaustave. Vratio sam ih na mesto kažiprstom i sada je bilo sve u redu.
Nije me brinulo ni to što nisam znao zašto sam u ovom autobusu, nije me brinulo što nisam znao kuda sam krenuo. Nisam imao nikakvu nameru niti sam želeo bilo šta. Bilo mi je dosadno i nisam znao šta ću sa sobom, tumarao sam po gradu, otišao na autobusku stanicu i bez ikakvog povoda i namere da negde otputujem seo u prvi autobus koji je naišao.
Jest, sit sam i toplo mi je, ali mi nije potaman; bila je rečenica koja me je vukla za nos tih dana i nije mi davala mira. Do malopre mi se vrtela po glavi a sada je negde iščezla, napustila me, sasvim.
„Oh, izvinite“, rekao sam gospođi kojoj sam očešao rukom zadnjicu.
Odlomak iz romana Pariz je daleko
