Demijan - Herman Hese
Autor: Anica Vučković
“Šta je upravo istinski živ čovek, to se danas, svakako, manje zna nego ikada, te se zato u gomilama ubijaju ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode koji postoji samo jedanput.”
Nešto razmišljam, nisam sigurna da postoji knjiga koja mi je promenila život, otvorila oči, uticala na moje sazrevanje. Ili ja ne mogu da je se setim. Bar ne u bukvalnom smislu, zato što ljudi često imaju bar jednu koja ih je u bukvalnom smislu promenila. Tu ulogu je, uglavnom, preuzimao život sam po sebi. Bar kada su krupne životne stvari u pitanju, tipa : ljudski karakter, pojam dobra i zla, neizbežno pitanje (ne)postojanja Boga, pitanje religije i slično. Mada su knjige često refleksija života… Baš prigodno u Demijanu piše : “Ja sebe ne mogu nazvati znaocem. Ja sam samo tražio, i to činim još i sad, ali više ne tražim po zvezdama i u knjigama, nego počinjem da osluškujem pouke koje moja krv u meni žubori”. No, mnogo filozofiranja za sam početak. Postoje knjige koje su me oduševile, otkrile konkretne podatke, bajkovite i fantastične knjige su mi pokazale koliko ljudska mašta može biti velika. Postoje knjige za koje smatram da ih je važno pročitati, jer pokazuju da su neka razmišljanja i strahovi univerzalni i vanvremenski. Jedna od takvih knjiga je i Heseov Demijan ( 1919. ) .
Može se reći da je ovaj roman o odrastanju i pronalaženju sopstvene ličnosti od suštinske važnosti za razumevanje čitavog Heseovog dela, tim pre što spada u njegove ranije radove. Majka mu je rođena u Indiji u lekarskoj misionarskoj porodici, što objašnjava i njegovu inspraciju budističkom i hindu filozofijom. Otac mu je bio sveštenik. Ovi svetovi vrše uticaj i komešaju se u mladom Hermanu. Čini se da njegova hipersenzitivna ličnost ostaje u procepu duhovnog i materijalnog i u zrelim godinama. On pokušava da objedini ta dva sveta. Za vreme II svetskog rata odbija da menja pojedine delove Narcisa i Zlatoustog, što ga stavlja na nacističku crnu listu. Heseov stil odlikuje majstorstvo pretakanja filozofskog u svakodnevno, svima dostupno i razumljivo. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1946. Bavio se slikarstvom. S obirom na prirodu njegovih dela od važnosti je spomnuti uticaj Jungove psihoanalize.
Emil Sinkler je pripovedač svoje ispovesti. Roman počinje opisom sopstvenog doma koji doživljava kao celinu dva sveta. Govori o miru , uređenosti i svetlosti svog doma, o toploti i sigurnosti koji on pruža. Zatim nam drugi svet ocrtava u liku služavke Line koja posle večernje molitve kojoj je iskreno predana, priča priču o čovečuljku bez glave ili u licu koje poprima kada se svađa sa ženama iz komšiluka. Njegovo odrastanje obeležava topao roditeljski dom i mučenje od strane lokalne vršnjačke bitange Franje Kromera. Surova realnost u koju je zapao zbog bezazlene dečije laži, podriva njegov svet i budi sumnju u sve postojeće. Osećaj da nije dostojan toplote doma je jak i konstantan, jer krade novac od roditelja. U razred dolazi novi učenik Maks Demijan, koji će postati Emilov spasitelj, fasinacija i vodič kroz odrastanje. Demijan je simbol čovekovog kritičkog uma koji ne ostaje bez pitanja i koji preispituje sve odgovore. Uz neizbežan šarm neistraženog, nedokazanog i mističnog. Izgrađivanje sopstvene ličnosti sopstvenim rukama. Traženje i prihvatanje sebe. Demijan nas podseća da se sve može posmatrati drugačije od onoga što se piše ili kazuje. Kroz njegov lik pisac pokreće i pitanje simboličkog tumačenja Biblije kroz priču o Kainu i Avelju, kao i priču o razbojnicima razapetim na Golgoti. To je, opet, i simbolizam sam po sebi, koji za rezultat ima razmišljanje svojom glavom nad onim što nam je dato kao gotova (ne)istina. Ali, ne odbacivanje i kritika zarad puke demonstracije bunta. Razmišljanje. Pitanje.
Pisac se dotiče i neizbežnog buđenja seksualnosti u jednom mladom telu, krivice i radosti koje ona donosi. “ Činio sam kao i svi ostali. Živeo sam dvostruki život deteta koje nije više dete. Moja svest živela je u onom što me je okruživalo i što je bilo dopušteno, moja svest je poricala novi svet koji se pojavljivao na obzorju. Ali sam pored toga živeo u snovima, nagonima, željama podzemne vrste, preko čega je onaj svestan život gradio sebi sve bojažljivije mostove, jer se detinji svet u meni rušio.”
Godine traženja smisla i najvećeg zadovoljstva u isparenjima alkohola deo su svake mladosti. Emil nije mogao dugo i bar ne potpuno biti zadovoljan površnostima mladalačkih intresovanja . “ Ta ja nisam hteo ništa drugo nego da pokušam da proživim ono što je samo od sebe htelo da izbija iz mene. Zašto je to bilo tako mnogo teško?”
Trenutak nastanka crteža ptice koja izbija iz svoje ljuske, trenutak je i preokreta romana. Rađanje jedne ličnosti je i razoran process. Emilov crtež Demijan dovodi u vezu sa Abraksasom. “Abraksas je Bog i Satana, jedinstvo svetlog i mračnog sveta.” Dakle, čovek sam po sebi. Konretno, Abraksas je mitološko biće koje se pominje u gnostičkim spisima i drugo je ime za Svevišnjeg.
Nekom će se ovaj roman učiniti kao rasprava o Bogu i religiji, zbog povremenih osvrtaja na ovu temu. Jednim delom roman se dotiče i toga, jer Demijan ispituje sve. Međutim, ovaj roman je mnogo više od toga . Demijan nas ohrabruje da istražujemo iskustveno i misleno. “ Nema nijedne, nijedne dužnosti za probuđene ljude sem ove jedne: tražiti samoga sebe, postati čvrst u sebi samome, napipati svoj vlastiti put koji vodi unapred, kuda god bilo da vodi.”
