Dan kad su me prvi put ubili
Autor: Sandra Janićijević
Uh, koliko su to teški dani bili.
U to vreme živela sam u Skoplju. U lošem braku. Sa suprugom nasilnikom.
Ali tih dana se to porodično nasilje nije toliko osećalo, jer je sva napetost bila fokusirana na nešto mnogo veće.
I samo se o tome pričalo.
Telefoni su se usijavali. Zvala sam sestru, tetke, komšije... ma ni ne sećam se koga sam sve zvala.
Mama i tata su već živeli u Izraelu, bili smo rasuti po svetu, ali smo se svi jednako osećali. Svi smo bili u iščekivanju. Dobro ne svi, jer sestra koja je živela u Srbiji, bila je najveći optimista. Mi nismo bili u istom raspoloženju, jer smo imali pristup i drugim medijima.
Tada sam i sama zapravo naučila do koje mere mediji imaju moć uticaja na sveopšte stanje i raspoloženje. Baš tada, jer sam tada bila dovoljno odrasla da bih sama uvidela jačinu te mašinerije i same propagande.
Život je bio sveden samo na jedno. Televizor i daljinac tj vesti!
Iz dana u dan sam prebacivala programe između CNN-a, makedonske kao i srpske televizije i svi su imali drugačije viđenje stvari. U međuvremenu su i u Skoplju bili masovni protesti i neredi jer je makedonska vlada dopustila NATO-u da uđe na njenu teritoriju. Danas nisam sigurna da se makedonska vlast tu mnogo šta ni pitala, al’ ’ajde...
Makedonci su ipak pokazali da su bili protiv tadašnjih dešavanja ne samo svakodnevnim protestima i šetnjama već i demoliranjem američke ambasade.
„Srušena je željezna ograda ambasade, polupana su stakla na gotovo svim prozorima, zapaljena američka zastava, a jarbol na kome je ona visila upotrebljen je za probijanje ulaznih vrata ambasade. Zapaljeno je i sedam službenih automobila i portirnica na ulazu u ambasadu. Nisu bolje prošli ni džipovi i automobli OEBS-a ispred skopskog elitnog hotela "Aleksandar Palas", malo je falilo da budu demolirani i nemačka i britanska ambasada koje se nalaze u istoj zgradi u centru Skopja.”
Ali svima je verovatno bilo jasno koliko smo mi mali i nemoćni. Da nas niko ništa ne pita, da nemamo nikakvu moć u rukama. Totalno bespomoćni, kao odbačeno dete. Posebno što „moja“ država ima obavezu da čuva ambasade drugih država na svojoj teritoriji. Pravo kukavičije gnezdo.
Inače kukavice nemaju gnezda, one dođu u tuđe, izbace jaja, ostave svoja i odu, a kada se majka tog gnezda vrati, ona ni ne zna da su joj jaja zamenjena. Brine se o njima, pazi ih i štiti baš kao da su njena, a njena „sede“ negde dole ispod gnezda bespomoćna... polupana...
Muka. Ne znaš na koju stranu da se okreneš, a znaš da su u pitanju samo dani, možda i sati...
I onda dođe i taj minut!
Poleteše!
A ti sediš kao ono polupano jaje i lagano umireš...
Znate, verujem da svako od nas u životu umre nekoliko puta.
Ja sam prvi put umrla sa tom bombom koja je prva pala na moj rodni grad.
