Braća
Autor: Zoran Plećević
Osetio sam zavist kada je rekao da ima šestoro braće, priznajem, ali kada je odgovorio da nije srećan zbog toga učini mi se da nisam dobro čuo i u meni se naprasno probudi radoznalost. Nije to bila neka velika nego sasvim mala radoznalost, odjednom. Možda sam sada kompletniji? Kada sam malopre nabrajao šta mi nedostaje zaboravio sam da spomenem i radoznalost.
Radoznali čovek je u svakom slučaju kompletniji od nekoga ko je nezainteresovan, ali gde sam ja u svemu tome, gde je i zašto nestao deo moje ličnosti? Kako sam do sada mogao da živim? Ili nije potpuno nestao, evo me, u ovoj vukojebini, sada sam strašno zainteresovan zašto nije srećan kada ima toliko braće.
„Zašto?“
„Svi su na robiji.“
„Na robiji? Zašto?“
Čovek u svemu i uvek treba da ima meru, hteo sam još nešto da upitam, da reč „zašto“ upotrebim još koji put. Ah, gde je nestala moja nezainteresovanost?
Nije mi odgovorio na ovo pitanje, snebivao se, stao sam mu na žulj. Jesam li preterao ili je sam to tražio? Da me nije toliko ispitivao ne bismo ni stigli do ovoga, ne bih osetio želju ili samo pristojnost da i ja njega nešto pitam.
Progutao je jednu veliku knedlu i pogledao me.
„Zaklali su jednu ženu.“
„Zaklali!? Kako zaklali?“
„Lepo, uhvatili i zaklali.“
Uhvatila me je jeza, u sred leta, najednom, hladan znoj mi se podizao uz kičmu, podrhtavao sam i bilo mi je hladno na vazduhu koji je treperio od vreline. Nimalo to nisam krio, ne bih ni mogao čak i da sam hteo. Sav sam se stresao i sva radoznalost iščeznu iz mene isto onako naglo kao što je i došla. On je samo ćutao i gledao me, išli smo skoro ujednačeno, u korak, ali nisam mogao da vidim da li je bilo postiđenosti na njegovom licu ili nečeg drugog, nekog drugog osećanja. Jednostavno, rekao je šta je imao i sada me je samo gledao i iščekivao šta ću da kažem.
Ćutao sam. Sigurno nisam prvi kome je ovo rekao i koji je ovako reagovao. Stao sam mu na žulj. Nije mi to bila namera, nisam hteo. Da sam samo mogao da pretpostavim u kom pravcu mogu da me odvedu moja glupa pitanja i naglo probuđena radoznalost? Koračali smo i gledali se sa teškom nelagodom i možda osećajem krivice, sa moje strane sigurno, a pretpostavljao sam da ni njemu ništa drugo nije preostajalo i mislio sam da sada nemam druge nego da nastavim sa ispitivanjem pa ma gde otišli:
„Zar sva šestorica?“
„Svi, svi zajedno.“
Jeza nije popuštala, naprotiv, pojačavala se sa svakim odgovorom i pred očima sam počeo da stvaram sliku šestorice muškaraca koji su sa isukanim noževima navalili na jednu ženu.
„Zašto su to učinili?“
„Nisu hteli nikom da kažu.“
„Nikom?“
„Nikom, takvi su oni.“
Morali su bar nekom nešto da kažu, u pritvoru istražnom sudiji, advokatu, na samom suđenju. Nisu mogli samo da ćute.
„Morali su bar nekom da kažu.“
„Nikom nisu rekli.“
Šta šestoricu ljudi može da natera da zakolju bespomoćnu ženu? Šta im je skrivila? Zar je njena krivica bila tolika da nisu mogli da joj oproste? Da li je uopšte bilo krivice?
I nisu hteli nikom da kažu.
„Zar nikom?“
„Nikom, takvi su oni.“
Takvi su oni, to je već previše, kakvi su to ljudi? Ali, nisam mogao to da ga pitam a to me je najviše peklo. Ko je bila ta žena? Kako su se zamerili?
„Ko je bila ta žena?“
„Ni to nisu hteli nikom da kažu a mi se nismo raspitivali.“
„Zašto, kako vas nije zanimalo?“
„Učinili su to, krivi su i nije važno ko je ona.“
Važno je, jako je važno i to sigurno nije samo moje mišljenje.
„Gde su je zaklali?“
„U potoku, ispod naše kuće.“
„Jesu li je opljačkali?“
„Možda.“
„Šta su rekli na sudu?“
„Ništa, samo su ćutali.“
„Nešto su morali da kažu, bar svom advokatu?“
„Nisu imali advokata.“
„Morali su, ako nisu imali para za njega onda im sud dodeli, po službenoj dužnosti.“
„Ne znam ja šta je to službena dužnost, ali zašto im je trebao advokat kad su je već zaklali i svi su znali da su je oni zaklali.“
Bože, kako li izgledaju ta njegova braća? Kao zlikovci, opaki, opasni ili isto ovako bezazleni kao on? Zaklali su jednu ženu, nije prestajalo da mi odjekuje u glavi. Nisu je samo ubili, zaklali. Zašto? Zašto su morali da je zakolju? Jesu li je poznavali? Čija je ćerka, majka ili sestra ona bila? Šta su oni rekli? Jesu li njih zanimali detalji?
Jesu li je opljačkali, silovali? Možda sve to zajedno, opljačkali, silovali pa zaklali. Ništa nisam smeo da pitam, samo sam ga gledao.
Kako je moguće da nikom ništa nisu rekli, da nikoga nije zanimalo ništa od svega toga? Koga on još ima kod kuće? Kada je to bilo?
„Kada se to desilo?“
„Odavno.“
Možda su hteli da zaštite svog malog brata, možda su sve rekli, sve priznali i sve se zna, a njemu ništa nisu hteli da kažu?
Sada sam i ja njega odmerio nekoliko puta od pete do glave. Kako izgleda najmlađi brat šestorice koljača i razbojnika koji ide pored mene? Nevino i bezazleno, sasvim obično, kao kada sam ga prvi put ugledao, pre nego što smo progovorili ijednu reč.
Hoće li i on da bude kao oni kad poraste?
Morao sam da ga pogledam još jednom. Gledao me je širom otvorenih očiju i mada je to bio pogled pun ispitivanja i očekivanja izgledao je bezazlenije nego do sada. Sa krupnim očima i kao da se malo rastužio od mog ćutanja.
A ja sam ćutao, razmišljao sam kakav će on da bude.
Možda će da bude i gori od njih?
Svanuće dan kada će oni da izađu sa robije, možda će biti leto i možda će biti vrućina kao danas, ali bez obzira na sve on će se lepo obući, nakinđuriće se kao ovi ispred nas i otići će pred zatvor da ih sačeka. Izljubiće se sa njima, redom, grliće ih i tapšaće ih po ramenu, po leđima. Pitaće se za zdravlje, oni će njega pitati za rodbinu. Kakav li će tada da bude, da li će stići da se iskvari?
Da li će mu tada reći zašto su je zaklali, zbog čega i ko je ona? Ili će to tada biti sasvim nevažno pitanje?
Nastavili smo dalje. Koračali smo i ćutali, bilo mi je neprijatno, kao da sam bio u poroti koja je osudila njegovu braću, i sad sam se, eto sreo sa njim i treba da ga posle svega pogledam u oči.
A da sam stvarno bio u poroti, da njega nisam upoznao, da li bi mi i tada bilo neprijatno ili bih tražio najveću kaznu za njih?
Želeo sam da nastavimo razgovor, nije me na to terala puka radoznalost, jednostavno sam samo hteo da pričamo, o čemu bilo ali, nisam znao odakle da počnem. Ništa novo mi nije padalo na pamet, sve sam ga već pitao i ni na šta nisam dobio odgovor, bar ne onakav kakav bih želeo, pitanje na koje bi mi dao pravi odgovor. Da ga pitam na koliko su osuđeni, koliko su robije dobili pojedinačno, a koliko svi zajedno.
Nije umesno, njih šestorica; ceo jedan vek, najmanje, a možda i više, čamiće u nekom zatvoru, zajedno ili razbacani po celoj državi i niko nikada neće saznati zašto su počinili zločin. I ko od njih? U čijim rukama je bio nož?
Zar je moguće da su je svi klali?
Ili su hteli da ga poštede? Braća? Od čega?
Ništa nisam progovorio. Nisam znao šta da pitam, da kažem a da ih ne pomenem. Izbegavao sam, nisam hteo ipak, oni su ostajali tu negde, u vazduhu ili su bili samo u mojoj glavi koja je isto tako otuđeno stajala negde u vazduhu i nije htela da se vrati na vrat i da se ponaša normalno.
Išao je pored mene i posmatrao me, znao je da razmišljam o njegovoj braći i možda slutio da neka pitanja prećutkujem i da se borim sa njima.
Uzdahnuo je.
Uzdahnuo sam i ja i nastavili smo sa ćutanjem.
Hodao sam gledajući napred, u daljinu držeći glavu sasvim malo nakrivo, na levu stranu. Na horizontu su se valjali teški oblaci, a paperjasti su se povlačili ili bi ostali zarobljeni sluteći promenu vremena. Pašće kiša, sigurno.
Odlomak iz romana Pariz je daleko
