Skice sa Tajlanda (Deo prvi)
Jedna sasvim obična pijaca u Bangkoku
Autor: Gordana Babić
Oduvek su mi pijace bile zanimljive. Kažu da su pijace i groblja mesta na kojima se može mnogo saznati o određenom podneblju. Ima istine u tome. E sad, pošto mi je jedna velika pijaca u susedstvu, pohodim je s vremena vreme, a ponekad se vraćam sa punim cegerima u rukama, kao prava balkanska domaćica.
Na Tajlandu su pijace institucija. Na njima se odvija život od svitanja do sumraka. Ko porani može, rano ujutru, videti budističke sveštenike kako bosonogi sa zdelama u rukama prikupljaju pirinač i tako započinju dan. Inače, sveštenici jedu dva puta dnevno, i to isključivo hranu koju su dobili tj prikupili. A kao da tim činom prikupljanja hrane, simbolično počinju pijačne aktivnosti.
A čega tu ima? Pa svega... Pored tezgi preplavljenih papajama, durijanom, boranijom dugačkom pola metra, raznim povrćkama, algama i travkama, kojima još ime ne znam, kanticama sa tofu sirom, i ukiseljenim algama, tu su i neizbežne pokretne tezgice sa hranom koja se priprema na licu mesta. Na meniju: pad Thai nudlice sa plodovima mora ili svinjetinom, svinjska kolenica u ljutom sosu, khao khai chiao - omlet sa pirinčem, khao kha mu - pirinač na pari, bataci od crne piletine, pačetina sa kikirikijem, pržena somovina iz reke Chao Praya, supa od kokosa, pa pržene banane sa kosticama, rolnice od bambusovog lista punjene mlevenom lebleblijom, som tam - papaja salata, kobasice od svinjetine sa cimetom, birjani sa govedinom za muslimane iz četvrti Phra Kanong, indijske samuse, indijski uštipci natopljeni u ulju otužnog mirisa. Pa tezge na kojima se sluzi tzv. Oliang ledena kafa, i preslatka kafa sa kondenzovanim mlekom koja širi jak i sladnujav miris… Za svakog po nešto. I ko šta voli. Nije čudo sto Tajlanđanke jako retko kuvaju, nemaju vremena, niti potrebe, a i ne uživaju u tome. Pošto se život tokom cele godine odvija maltene napolju – napolju se i jede. Naravno ovo zadnje pre svega važi za ljude iz naroda, za avanturiste, putnike, bekpekere, one koji vole da probaju nešto novo.
Tu je i deo gde se prodaje isključivo cveće i raznorazni ‘huang malai’ - specijalni venci od lotosovog cveta i jasmina kojima se ukrašavaju budistički hramovi, bez kojih se ne može zamisiti nijedna svadba ili proslava, koje stavljaju mladenci oko vrata, koje deca poklanjaju svojim mamama za Dan majki, koji se poklanjaju za sreću, koji služe i kao kućni ukras… Naravno, tu je i mini buvljak sa raznim drangulijama, prodavnicama u kojima se prodaje ‘sve za lepotu’, ulja, mazalice, kreme za za izbeljivanje tena jer Azijatkinje vole da budu bele više nego išta. Pa prodavnice u kojima se prodaje tekstil na metar, isprintane majice, kimono kućne haljine, ešarpe od svile i pašmine, kruti svadbeni šalovi, svadbene toge. Pijaca ne bi bila to što jeste kada ne bi bilo i berberskih radnjica, i salona za masažu, i salona za tetoviranje i iscrtavanje obrva, bakica koje dremaju za mašinom za šivenje, pa ako nekom treba da se nešto prošije, sve je na dohvat ruke. Ponekad između tezgi projuri tetka na motoru, natovarena koječime. A tu je i momak koji hoda naokolo sa kutijom koja ima prorez da se u nju ubaci koji baht, ko zna u kakve namene, ali eto, valja se.
Pijaca, vašar, šarenilo, bofl, original, ružnoca, lepota... Spoj tradicionalnog i modernog. Za nekog sredstvo preživljavanja, a za putnika namernika idealno mesto da malo procunja kroz tu gungulu i sparinu, usput snimi neku fotkicu. I pojede prženi zaljućeni mango naboden na čačkalicu. Tan hai a-roi na!
