Mirisi oko sveta za osamdeset dana
Autor: Gordana Babić
Nisam sigurna kako bih definisala termin “duša grada”, valjda je to ono “nešto” što u nama izaziva određene, najčešće prijatne emocije, što nas uvek iznova intrigira, a što ne podleže određenim kriterijumima. Ali nije ni bitno, i koliko kod da zvuči kao kliše, postoje gradovi sa dušom i mirisima, a i oni drugi.
Sto se mirisa tiče, Beograd mog detinjstva je mirisao pre svega na bezbrižnost. Beograd danas miriše na uspomene, na očaj i beznađe sa jedne strane, a sa druge strane na nadu “da će možda biti bolje”, jer nekima je samo nada ostala... Boli više ovo drugo.
Zrenjanin, rodni grad moje bake, je mirisao na noćnu frajlu, sitno neugledno cveće koje se tek noću budi i počinje da zanosno miriše, na paprikaš začinjen mašću, na Begej, i dosadu lenjih letnjih dana.
Opatija, Šibenik, Split… mirisali su na Jadran, na čemprese, i na ono predivno uzbuđenje zbog susreta s morem i letom.
London je mirisao na mladost i andrenalin. Kardif na vetrove, kišu, pivo, muziku…
Volim mirise Istanbula, miris asura, salepa, Bosfora, raznolikosti, susreta civilizacija i kontinenata… Istanbul mi je na listi gradova koji uvek iznova intrigiraju, baš kao i London.
Mumbaj ima težak, opor, patinasti miris koji ne može da se opiše, ali ostaje u nozdrvama.
Kairo - na buku, gužvu, urme, tugu, radost, ustajalost…
Aman, na benzin, dim nargila, dosadu, grad koji ne isnpiriše, niti te zove da mu se ponovo vratiš.
Katmandu, prašnjava mahala nastanjena divnim ljudima, miriše na začine, masalu, i spontanost.
Nagombe, Gale… gradovi Šri Lanke, mirisali su na voće i blistave, pomalo zbunjene osmehe. Ovo “blistavi” nisam navela slučajno, jer, kada se čovek nađe u tom delu sveta, ne može a da ne primeti da većina ljudi, pa i oni najsiromašniji (koji svakako ne idu na skupe tretmane izbeljivanja zuba), imaju neobično bele, lepe, zdrave zube. E sad, da li je to od načina ishrane ili nečeg drugog, nemam pojma.
Moskva je jedne davne zime mirisala na blincike, na očekivanja. I razočarenja zbog neuzvraćenih pozdrava i namrgođenih faca...
Petrograd mi je mirisao na kompot od višanja, mraz, i neku čudnu neobjašnjivu depresiju, pomešanu sa jos čudnijom nostalgijom.
Dubai i Abu Dabi su gradovi bez mirisa. Susedni Maskat je mirisao na okean, mada to je bio miris u tragovima.
Beč je za neke grad lepe arhitekture i romantike, za neke grad kiča, ali za mene je takođe grad bez mirisa.
Pataja, grad iz koga sam se pre mesec i po dana iselila, mirisala je na pivo Chang koga ispijaju vremesni farang muškarci satima sedeći u uličnim birtijama, ili ispred prodavnica. Mirisala je na voće, i prženu somovinu uz neizbežno, iritirajuce : “You want some, ma'am?", a to mi je užasno išlo na živce.
Mirise Bangkoka jos nisam pohvatala i savladala, a sav je, onako haotičan, razbarušen i dinamičan, od mirisa koji mi polako ulaze pod kožu.
Možda je ovaj kroki malo patetičan, ali valjda je i patetika ok. Ponekad. U malim dozama. I naravno sve pomenuto je krajnje subjektivno. Ali kako god, u jedno sam sigurna – jedan miris može da ispriča hiljadu priča.
