U odbranu opere
Autor: Vera Vujičić
Nedavno me je prijatelj, koji dobro poznaje moj muzički ukus, upitao da li volim baš svaku operu. Postoji jako veliki broj opera koje se izvode na pozornicama širom sveta, naravno da ih nisam baš sve gledala. Ali, s obzirom na to koliko imam godina, ipak sam imala prilike da vidim dosta toga uživo, a i na snimcima.
Ne znam da li bih mogla da kažem da volim svaku operu koji sam čula, ali sigurno nikad ne bih propustila priliku da vidim bilo koju, samo ako sam u mogućnosti. U svakoj predstavi bih našla nešto što što vredi. Svidelo bi mi se bar nešto - režija, kostimi, orkestar, svetlo ili specijalni efekti, interpretacija ili glas bar jednog pevača - pa, ne može baš da ništa ne valja!
Shvatam da je nekima čudno što volim operu. Mislim da je to zbog toga što oni, koji mi se čude, sebi nisu dali šansu da upoznaju operu, da je razumeju. Možda bi je zavoleli, samo da su se zainteresovali.
Jedan moj prijatelj je bio kod nas u gostima šest nedelja. Živeo je kao član porodice; kako je bilo nama, tako je bilo i njemu. Znači, svakodnevno je slušao ono što mi slušamo.
Kada se posle mesec dana ponovo vratio kod nas, odmah je zatražio da mu pustimo operu Mefistofele, Ariga Bojta. A onda nam je priznao da je prvih dana bio zapanjen što slušamo tako nešto, prosto nepodnošljivo. Ipak, iz dana u dan, malo po malo, svidelo mu se. Ne kažem da je to pravilo, ali ima nečega u tome. Ono čemu si izložen, može i da ti se svidi.
Negativne primere ovog pravila znamo vrlo dobro. Svedoci smo masovne popularnosti šunda.
Kada upitam nekoga zašto ne voli operu, obično dobijem odgovor da je to zastarela forma, da nema veze sa stvarnošću i da je dosadna. Zašto tako misle? Koje opere su videli ili čuli?
Uglavnom, ne vole na nevidjeno. A i na ,,nečuveno”.
Što više nešto upoznajemo, sve više želimo da još više saznamo. Takođe, što nešto više poznajemo, sve više razumemo, pa samim tim smo u stanju i da to zavolimo. A onda, što više nešto volimo, sve više želimo da o tome znamo još i još. Zato i kažemo da je ljubav inspirativna.
Postoji predrasuda da je opera samo za matorce. To je isto kao kada bismo rekli da je rokenrol samo za tinejdžere. Muzika ne poznaje granice.
Sa jedne strane, operi se prebacuje da je zastarela, a sa druge, ono što se najviše voli su baš te, takozvane, stare opere – Figarova ženidba, Seviljski berberin, Aida, Travijata ili Karmen.
,,Nove”, moderne opere su tek nepopularne. Naravno, ukusi su različiti, ali mnogo je manje onih koji vole Bergovog Voceka, Bartokov Zamak Plavobradog ili Debisijevu operu, Peleas i Melisanda.
Priznajem, ni ja u kolima ne slušam opere Filipa Glasa, niti pod tušem pevušim arije iz Bernštajnovog Kandida.
Iskreno, ja sam jedva, i to relativno nedavno, zavolela Pučinija. Možda, pre 25 godina. Nije da baš nisam volela njegovu muziku, ali moje srce se više radovalo Mocartu, belkantu, italijanskoj i baroknoj operi.
Vremenom sam zavolela savremenu operu. Sinoć sam sa velikim interesovanjem prvi put na sceni videla operu Džona Adamsa, Nikson u Kini. Koincidentalno, baš na kinesku Novu godinu. Opera je premijerno izvedena pre trideset godina, u hjustonskoj operi, u režiji avangardnog režisera, Pitera Salarsa.
Naravno, opera govori o istorijskom susretu Ričarda Niksona i Mao Ce Tunga, u Pekingu, 1972. godine.
Istorijski događaji su oduvek bili tema mnogih opera - Don Karlo, Julije Cezar, Simon Bokanegra, Ana Bolen, Marija Stjuart, Bal pod maskama i mnoge druge opere govore o istorijskim ličnostima i stvarnim događajima koji su obeležili protekle vekove.
Tako je i u savremenoj operi. Mnoge od njih govore o stvarnim ličnostima iz skorije istorije. Bilo da se bave običnim čovekom, Leonom Klinghoferom, američkim turistom, koji je sticajem okolnosti postao žrtva PLO i otmice broda Akile Lauro, 1985. godine, ili tvorcem atomske bombe, Robertom Openhajmerom, ili govore o poznatom naučniku, čija je vizija transformisala modernu nauku. To su opere Klinghoferova smrt i Doktor Atomik, Džona Adamsa i Ajnštajn na plaži, Filipa Glasa. Naravno, ima ih još.
Nedavno sam u čekaonici kod veterinara, upoznala jednog mladog čoveka. Spontano započesmo razgovor, neobavezno, ali posle tri rečenice, iz nekog razloga pomenuh operu. Čovek poskoči, lice mu se ozari i reče da je kompozitor. Baš upravo radi na operi o jednoj ličnosti iz savremene jugoslovenske istorije. Nije valjda o Slobi, pomislih u sebi. Ubrzo me je razuverio, rekavši da je u pitanju Milovan Đilas.
Šta je sledeće, pitam se. Imali smo Ajnštajna na plaži, Niksona u Kini, možda se sprema libreto za operu, Tramp u Rusiji?
Ili, nešto iz naše svakodnevnice? Koja bi to ličnost ili događaj mogli da budu tema neke buduće opere?
I koji bi to žanr bio?
Draga Vera,
Koju biste operu preporucili nekome ko ne poznaje dobro zanr, a rad je da ipak nesto poslusa?
Hvala lepo,
Aleksandra
Draga Aleksandra, obradovao me je tvoj (može na ti?) komentar. Pitanje koje si postavila je vrlo važno. O tome nameravam da napišem tekst, ako ne bude gotov sledećeg ponedeljka (za taj datum planiram nešto drugo), biće sigurno odmah posle toga. Veoma je važan taj uvod, izbor, nekad je specifičan, s obzirom na konkretnu osobu i njen odnos prema muzici, generalni ukus, kao i uzrast. Ali, postoje opere koje kod svih mogu jako lepo da prodju, kao i one, koje će skoro sigurno ubiti apetit za buduće posete operi.
Dakle, biće opširnije o tome, a zasada, pomenuću Čarobnu frulu, Figarovu ženidbu, Seviljskog berberina…ima još, a u tekstu ću objasniti zašto je svaka od njih potencijalno privlačna novom operagoer-u.
Nekada je put od ,,opera virgin” do afficionada jako kratak.