Smrt koja se plaši smrti
Autor: Jelena Milenković Mladenović
Pitam se o čemu razmišljaš dok sediš gologlav pod pahuljama, na krivoj, niskoj klupi ispred nedovršene kuće, i motaš hercegovački duvan u cigaru nezgrapnim prstima. Kažiprst i palac po inerciji spajaš, među njima više nema čaše rakije. Prve, druge, četvrte, sedamnaeste... Ne smeš više, rekli su ti da ćeš umreti. Bojiš se smrti? Možda sad znaš kako je bilo tvojoj jedinoj kćeri kada si uveče dolazio pijan, psovao i svađao se sam sa sobom. Pa kad se dovoljno naljutiš, budio njenu majku, tvoju jedinu ženu, pa je tek zaspalu terao da ti postavlja večeru koju nisi mogao da takneš. Gladan i besan, često si sasvim precizno uspevao da je častiš šamarima, pesnicama u glavu, stomak, šake kojima je štitila lice. Bio si smrt za one koje je trebalo da štitiš. Drhtale su obe, zaključane u memljivoj sobici, na otomanu bez federa i starim kredencem jer si ti popio svaki dinar ušteđen za novi krevet, za ormar ili pristojan trpezarijski sto. Bio si smrt, a sada se smrti plašiš. Kćer ti je odrastala uplašena, neuhranjena ali ozbiljnih očiju. Grč, strah, bol. Privijala se uz majku koja je venula. Majku koja je odlazila pa se vraćala jer si plakao, obećavao, molio. Nisi mogao sam. Nije bilo nikoga da ti opere ubljuvane pantalone, da sluša tvoja nepovezana baljezganja, ukočeno se prepušta tvojim naletima potencije a onda nečujno jeca, klečeći pored kade u kupatilu, poniženog tela, rascepane duše. Sutradan si donosio bakaluk i opravljao starudiju od nameštaja, misleći da je to izvinjenje. Ono što si kvario bila je psiha tvoje kćeri, dok je odrastala kao srna, bojeći se tebe, bojeći se za majku. Koliko je puta malenim rukama pokrivala uši da ne čuje odvratne psovke, tvoju tako uobičajenu komunikaciju sa komšijama, zaključavala vrata kad joj drugarice krenu u posetu, prestrašena da ćeš se iznenada vratiti pijan, raspojasan, smrdljiv. Da ćeš vikati na nju ili majku, da ćeš je obrukati istom silinom kojom si je zanemarivao. Jesi li barem jednom bio dovoljno trezan da u polusnu osetiš kako stoji pored kreveta, miluje te po kosi i šapuće: "Nemoj više, tata, molim te... Nemoj da piješ. Ti si dobar tata, molim te, nemoj više da piješ...“ Imala je pet godina. Sa petnaest je prestala da razgovara s tobom. Bežala kod drugarica, momka, rođaka, gde god su joj otvarali vrata. Stidela se kad bi te u daljini videla da se teturaš, trpela podsmehe i sažaljenje, jednom probala kokain... i nikada više! Nije htela da bude kao ti, prokleti zavisnik od bilo čega. Ti nisi znao ni koliko joj je godine jer si bio pijan za svaki njen rođendan, pijan kad se prvi put nesrećno zaljubila, pijan kad je upisala srednju školu, pijan kad se grcajući ispisivala iz muzičke škole jer majka nije imala para da joj kupi violinu. Nisi ni znao da je svirala violinu? Naravno, bio si pijan. Sa šesnaest je kao furija izletela iz sobe kada si se po ko zna koji put zaleteo na njenu majku, stala između vas i povikala: “Udri mene, kukavice! Ti nisi otac ni muž, ti si đubre! Crkni!“ -„Kurvo!- vikao si –„Napolje! Napolje iz moje kuće! Obe!“ To je jedino dobro što si ikada uradio za nju. Iznajmile su garsonjeru. Majka je radila po kućama, nije joj bilo teško. U obraze joj se vratila zdrava boja, ožiljci od tvojih batina bledeli su i nestajali. Svu preostalu snagu usmerila je na ćerku, lepu, crnokosu košutu, ozbiljnih očiju. Odluka, borba, uspeh. Ona je završila fakultet, dobila dobar posao, kupila stan. Živi sama, u miru, iza bedema koji je podigla između sebe i muškaraca. To si joj ti uradio. Žensko čeljade koje povredi otac ni sa jednim muškarcem više ne rizikuje. Oprostila ti je, znaš. Onda kad su joj prvi put javili da si u bolnici, bez svesti. Došla je, saslušala lekare, kupila lekove, platila troškove. I drugi put, kad su ti rekli da skoro pa nemaš više jetru. Gotovo je s alkoholom! Došla je jer ona je kćer kojoj ti nikada nisi bio otac. Onda kad si ležao i zurio u plafon jer su ti rekli: umrećeš nastaviš li da piješ. Bojiš se smrti? Ti si bio smrt. O čemu razmišljaš, rano ostario, usamljen i ničiji? O proćerdanom životu? O krivici? O svojoj kćeri? Ili o čaši rakije koja ti je zabranjena... Ne želiš da je vidiš jer znaš da ti je oprostila. Ne smeš da čuješ, znaš da ne zaslužuješ. Nije te ubio alkohol ali ubila bi te njena dobrota, kukavice, oče! A ti... ti si smrt koja se plaši smrti.
Photo credit: Neil. Moralee via Foter.com / CC BY-NC-ND
