Nota bene
Autor: Vera Vujičić
Mama moje drugarice je bila izuzetno obrazovana žena. Ta je sve znala. Po zanimanju, neuropsihijatar, ali literaturu je poznavala kao da je studirala književnost, muziku, kao da je muzikolog, a i sve ostalo – istoriju, slikarstvo, sve! Gde god da je ubodeš, iz nje kulja znanje. Nije se pravila važna, ali volela je sadržajne, smislene razgovore. Baš tu bi ona uvek zablistala.
Kada bi je neko upitao, odakle sve to ona zna, odgovarala bi: Iz literature.
Taj odgovor je tako ličio na nju. Ozbiljan i elegantan, nepretenciozan. Ja sam ga zapamtila i često ga koristim, kad god za to imam priliku.
Zbilja, iz lepe književnosti se nauči mnogo toga. Pored lepote čitanja, uživanja u priči, likovima, jeziku, stilu i svemu što nam literatura pruža, uzgred, često neprimetno, steknemo raznovrsna znanja.
Odgovori na mnoga pitanja se nalaze u knjigama. Često do nas stignu iznenada i obasjaju neku našu nedoumicu ili se ugrade kao proverbijalna kockica, u mozaik našeg uvek nedovoljnog znanja.
Kada sam sa 11-12 godina prvi put čitala Rat i mir, naravno, rupe u mom znanju su bile ogromne. Jedino je moja radoznalost bila veća. Za masone sam čula, mada su se u to davno vreme retko pominjali. U mojoj dečjoj glavi, nisam mogla da odlučim da li je to profesija ili etnička grupa. Na moje iznenadjenje, Tolstoj mi je dao odgovor, sa sve detaljnim opisom inicijacije Pjera Bezuhova.
Tom prilikom sam, čini mi se, prvi put shvatila ulogu fusnote, primedbe autora ili prevodioca. Mada, priznajem da nisam imala volje da baš sve to pročitam. Činilo mi se da nije baš toliko važno da znam sve te detalje i detaljčiće. Interesovalo me je šta će se desiti dalje, kako će se odvijati radnja romana, a pre svega, interesovala me je Nataša.
Kasnije, kada sam u gimnaziji ponovo čitala ovo remek-delo, pristup je bio drugačiji. Ništa nisam propustila, niti preskočila. Naprotiv, knjiga me je inspirisala da pročitam još ponešto iz oblasti ruske istorije i kulture. Poslednja knjiga koju sam pročitala na tu temu je Natašin ples, Orlanda Figesa.
To je ono što je lepo u našem odnosu sa knjigama i čitanjem. Jedna knjiga nam zagolica maštu, zaintrigira nas, inspiriše, pa stalno hoćemo još i još...
A što smo ozbiljniji, kao ljudi i kao čitaoci, sve više očekujemo i tražimo od knjige. Nekada, baš bukvalno, tražimo. Recimo, na dnu stranice, ili na kraju knjige, gde se kriju važna objašnjenja.
Neki mali, skoro neprimetni zapisi, nisu uvek i beznačajni. Razna uputstva za upotrebu, često budu zanemarena i ostanu nepročitana. A onda se desi da zbog tog previda napravimo grešku. Ili, živimo u mraku neznanja.
Istu sudbinu imaju i fusnota, primedbe autora ili prevodioca, indeks, apendiks, nota bene, sve to što se, u nedostatatku naše reči, zove back matter.
Iako nemaju glamur glavnog teksta, ove beleške na dnu stranice, ili na kraju knjige, daju dodatno objašnjenje, koje ima značaj za razumevanje radnje, situacije, određenog lika, ili istorijskog konteksta.
Svakako, radnja knjige se može pratiti i bez ovih objašnjenja, čak iako ne spadamo u osobe renesansnog obrazovanja. Ipak, šteta je odbiti ono što je ponuđeno. To je kao da ne pročitamo dobijeno pismo. Možda je u njemu nešto što bi nas obradovalo, nasmejalo, nešto zbog čega bismo odahnuli ili rekli: Aha, to je u pitanju!
Povremeno, čitajući knjige, prepoznam male detalje, preko kojih su i sam pisac, a i prevodilac, prešli, ne osvrnuvši se pri tom. Da li misle da bi nam uvredili inteligenciju, ako bi nam skrenuli pažnju o čemu se radi? Ne verujem da su toliki snobovi, pa da uobražavaju da prosečan čitalac drži u malom prstu raznolika čudna znanja, pa da bez po muke kapira ironičnu igru reči, aluziju ili mali citat na stranom jeziku.
Čitajući knjigu Troje, Džulijena Barnsa, iznenadila sam se i bilo mi je krivo što su neki duhoviti i lucidni komentari ,,između redova”, bukvalno ostali bez komentara, pa ko razume, shvatiće.
Barns nas elokventno i maestralno vodi u avanturu jednog od tri glavna junaka, Olivera, koji se zaljubio u ženu svog najboljeg druga. Ekstravagantan, inteligentan i neobično obrazovan, mada i beskrupulozan, rešio je da zavede lepu Džilijen. Jednog jutra, sačekavši da njen muž, Stjuart, ode na posao, krenuo je sa buketom u ruci, u osvajački pohod.
Samouveren, ali... ne baš. Niko u takvim momentima nije preterano pun sebe, jer sumnja uvek vreba iz prikrajka. Zastaje pred njenom kućom, hrabri sebe, čak je u sebi zapevao, Deh vieni alla finestra…
Moguće je da i bez znanja italijanskog jezika, većina čitalaca može da razume ove reči. Ipak, bilo bi lepo da je stavljena primedba prevodioca, a posebno, napomena da je to početak serenade, iz opere Don Đovani, koju Don peva pod prozorom, u svom zavodiničkom poduhvatu. Paralela je na mestu, samo pitanje je, ko će je uočiti.
To me je samo podstaklo da se upitam, koliko puta sam nešto pročitala, a nisam ni shvatila da se u delu teksta nalazi skriveni dragulj, koji nisam uočila, jer nemam potrebno znanje.
Zato, vratite nam fusnotu!
Bez objašnjenja, mnogo toga ostane izgubljeno u prevodu. Ili, jednostavno, izgubljeno.
Čitaocu treba pomoći da u potpunosti razume ono što je napisano. Jer, i od nas zavisi kakva će knjiga biti.
Kada su Alehandra Jodorovskog, uoči premijere njegovog kultnog filma, El Topo, upitali, kakav je to film, odgovorio je:
Ako imate širinu, film je veliki, ali ako ste ograničeni, i film je onda ograničen.
Tako je sa knjigama i čitaocima. Treba razumeti napisano.
