Rusofil u Rusiji (Deo drugi)
Autor: Vera Vujičić
Došao je i taj dan - zakazan mi je intervju za vizu, u ruskom konzulatu.
U fasciklu sam stavila pet puta pregledane i lepo složene papire: pasoš, kopiju popunjenog formulara, poziv iz Rusije, koji je neophodan i uplatnicu na 160 dolara. Sve kako je pisalo na vebsajtu konzulata.
Intervju mi je bio u 3h, ali za svaki slučaj, tamo sam stigla malo ranije. Pokazalo se da mi je to bila više nego odlična ideja.
Jer, iako se po vizu, naravno, ide u konzulat, iako na vebsajtu konzulata stoji njihova adresa, to ne mora da znači da je to pravo mesto na koje treba da dođete.
Tu adresu vam daju, onako, da dođete, što da ne, pa će vam tamo reći gde, u stvari, treba da idete. Zabavnije je tako.
Ispočetka je sve išlo glatko i lako. Konzulat je u gradu, adresu znam, tuda sam million puta prolazila. Lepo vreme, sija sunce, sve kako treba. Ja opuštena i bezbrižna.
Parkirala sam se, iz garaže u lift. Na petom spratu pronađem vrata, na kojima je pisalo, Ruski konzulat; a pored vrata, zvono i instrukcija da zvonimo.
Zazvonih, kao Vinsent, kad zvoni Miji, u Petparačkim pričama. Gotovo da sam očekivala da čujem uvodne taktove pesme Son of a Preacher Man i glas Dasti Springfild. Ali, ravnodušan muški glas mi je kratko rekao da uđem. Ušla sam u prostoriju, koju sam već spolja videla, kroz stakleni deo vrata.
Obična čekaonica, omanja, sa nameštajem iz 1965. godine. Klaustrofobično, bez prozora.
Nije bilo nikoga. Vladala je čudna tišina, neka stara, ustajala, gotovo prašnjava.
Depresivno žuto svetlo, par glomaznih fotelja, a ispred, dva šaltera. Oba zatvorena, izgledala su kao da tako tu stoje godinama. Kao napušten, nasukani brod.
Osvrnula sam se, malo začuđena što nikog nema i ponovo me obuze onaj čudan osećaj. Sve izgleda manje-više uobičajeno, a nekako je istovremeno neobično.
Upitah se, gde mi Tarantino i Travolta padoše na pamet, a ne Kafka i Jozef K.
Odjednom, vrata se otvoriše i pojavi se neki mlad i vrlo zgodan, detaljno upicanjen tip.
Odmah mu rekoh da imam intervju u 3h, a pošto je on samo ćutke gledao, nastavih da pričam, a on, bez izraza na licu, da sluša.
Utom se pojavila neka mlada devojka, a zgodni momak reče:
Evo, Nataša će vam objasniti.
Nataša mi samo dade papirić, sa fotokopiranom adresom neke agencije, zaokruživši flomasterom broj sobe, 704.
Zar ovo nije konzulat?
Jeste, ali predajte dokumente agenciji, pa će nam ih oni doneti.
Zinuh da upitam:
Zašto, kad sam ja već ovde? Zar to nije za one, koji ne mogu da donesu dokumente lično?
Ipak, ne rekoh ništa. Čudna atmosfera mi je govorila da ništa ne zapitkujem. A, nekako sam jedva čekala da izađem napolje, da se vratim u stvarnost.
Ta agencija se, srećom, nalazila nedaleko od konzulata, pet minuta kolima.
Stignem liftom do sedmog sprata, sa zadatkom da nađem sobu broj 704. To je bar lako!
Čim su se vrata lifta otvorila, ugledala sam veoma dugačak hodnik, blještavo osvetljen – belo svetlo, beli zidovi, beo pod. Kao u nekom futurističkom filmu. Entuzijazam mi je naglo splasnuo, loš predosećaj me je naglo spopao.
Pođoh polako, gledajući levo i desno, tražeći broj 704. Začuđujuće malo vrata za toliko dugačak hodnik.
Došla sam do samog kraja, a ni 704, niti tablu sa oznakom agencije ne videh. Na poslednjim vratima stajalo je obaveštenje, napisano krupnim slovima: Ovo NIJE agencija za izdavanje ruskih viza!
Sve mi je bilo jasno.
Vratila sam se nazad, pa ponovo niz hodnik. Zastadoh kod jedne advokatske kancelarije, da se raspitam za sobu 704. Ljubazna sredovečna žena se osmehnu i odmah ustade:
Sad ću da vam pokažem, sami nećete naći.
Idući hodnikom, razmišljala sam da li treba i dalje da se čudim, ili je čudno, sada novo normalno.
Stigosmo do malih, neuglednih vrata, pored kojih je na zidu stajao papir širine 2cm. Na njemu je bilo napisano ime te agencije. Invisa.
Nije ni čudo što je nisam videla – pomislih, imajući u vidu igru reči, invisible (nevidljiv).
Zahvalih se i oprezno otvorih vrata. Očigledno, bila sam na pravom mestu. Uobičajena, socrealistička čekaonica, tri šaltera na suprotnom zidu i nekoliko ljudi.
Ubrzo je došao red na mene. Ljubazno pozdravih službenicu i dadoh moje papire iz fascikle. Ruskinja me je, ozbiljnog lica, netremice posmatrala, ne rekavši ni reč.
Prelistala je moju papirologiju i odmah mi je, bez reči, vratila novčanu uplatnicu.
Kuća časti? – upitah u sebi, trudeći se da ne upadnem u sivilo birokratske atmosfere.
Zatim mi je pružila i ostale dokumente, kratko rekavši:
Pošto želite vizu za više ulazaka, morate nabaviti ove potvrde.
Zaokružila je na nekom papiru 5-6 nebuloznih stvari, do kojih nikad ne bih mogla da dođem.
Uopšte mi ne treba takva viza, već vaš vebsajt preporučuje i na tri mesta urgira da, bez obzira na naše namere, tražimo baš takvu vizu!
Ona i dalje bezizražajno gleda, samo reče:
Morate imati sve te potvrde.
Tu se nezainteresovano okrete od mene, ali ja povikah:
Čekajte, da li mogu taj podatak da promenim?! Treba mi samo jedan ulazak.
Možete – reče kratko.
Gledamo se.
Svaka reč se ovde kleštima izvlači, pa lepo upitah šta treba da uradim.
Reče mi da na njihovom vebsajtu nadjem moj već popunjeni formular i da promenim sporni podatak.
Sela sam na stolicu i na telefonu pronašla svoj formular. Pomislih, još samo klik na edit i - gotovo!
Ali, nije išlo onako kako sam očekivala.
Pognute glave, nadnesena nad sitnim slovima, osetih pogled na temenu. Instinktivno, podigoh glavu i susretoh se sa Ruskinjinim očima i njenim izrazom, bez izraza. Kao statua. Kao da mi govori: Samo ti pokušavaj, promeniti nećeš!
Ubrzo se manuh ćoravog posla! Očigledno, forma nije dostupna za promene, pa mogu prstom da kuckam po njoj do sutra! Bolje da kucnem tri puta, protiv uroka, o drvenu stolicu, na kojoj sedim. Mislim, efekat bi bio isti.
Zadržah utiske za sebe i priđoh šalteru:
Ovo, izgleda, ne može da se promeni.
Ona samo gleda, sa istim bezizrazom.
Možda je u ovoj čudnoj sobi sve nepromenljivo, pomislih. Već je neka nelagoda počela da mi mili ispod kože.
Mislim, ja ne mogu da promenim.
Opet isto. Pretpostavljam da joj je moj monolog čudan, kao da se pita zašto joj to govorim.
Da li biste mogli da mi pomognete?
Da.
Par trenutaka ćutanja.
Da li biste hteli da mi pomognete?
Da.
Još par trenutaka ćutanja, bez promene izraza lica, njenog. Moje možda pokazuje znake blagog čuđenja.
Pa, šta treba da radim, onda?
Ona trepne.
To će vas koštati $30.
Nije problem. Gde da platim, vama?
Ne, idite na blagajnu.
Gledam oko sebe.
Gde je blagajna?
Ovaj šalter, desno.
Pomerih se dva koraka udesno, pred prazan šalter. Rešena da ništa dalje ne zapitkujem i da ćutke blagajnicu čekam, ona će sigurno doći.
Psihološka pauza, neophodna za sledeći čin. Shvatih, psihologija ima izvesnu ulogu u celoj ovoj priči. Zašto da stvari idu logičnim tokom? Zašto da bude jednostavno?
Neizvesnost ima svoje čari, verovatno.
Jer viza je lepa, samo dok se čeka...
Srećom, pa nisam ni najmanje nestrpljiva, a ovaj dogadjaj je počeo neverovatno da mi se sviđa. Obične stvari su mi često dosadne, a ovo je daleko od toga.
Ruskinje su stvarno lepe, nema šta! Ona, prva, ćutljiva, je lepa, ali blagajnica izgleda kao prava ruskaja krasavica. Čak ima i pokretno lice, osmehnula mi se.
Osmehnuh se i ja.
Treba da promenim podatak u formularu za vizu, rekli su mi ovde da platim.
Treba vam formular.
Gledam, mada ne očekujem da će mi reći gde da ga nađem.
Srećom, rešila je da bude kooperativna, pa mi je bez daljeg zapitkivanja rekla:
Formular ćete naći na šalteru desno.
Spasibo.
Dva koraka udesno.
Sfinga, koja je, naravno, sve čula, gleda me onim istim pogledom.
Treba mi formular.
Dobih i popunih formular, upisah svotu od $30 i dadoh papir krasavici na blagajni.
Izvadih kreditnu kartu da platim, a ona me pogleda i reče:
Za plaćanje kreditnom kartom, košta 10% više.
Uredu, nema veze, $33.
Morate novi formular da popunite na $33.
Nisam morala ništa da pitam, dva koraka udesno, svinga bez reči daje novi formular.
Treba još da platite 33 dolara za uslugu agencije.
Zato što ćete da mi nosite dokumente tamo gde sam već bila?
To samo pomislih, a upitah:
Sigurno treba i 10% zbog kreditne karte?
Da, treba.
Još jedan formular i konačno, kraj! Kanjec!
Boljšoje spasibo, dosvidanija!
Izađoh na ulicu i vrelinu hjustonskog letnjeg popodneva, sa osmehom na licu.
Počeh da pevušim Son of a Preacher Man i pogledah na sat: 4 i 20! Znači, to je to!
Sad je sve lako, čim dođem kući, kupiću kartu. Ostaje mi samo da kroz tri dana podignem svoj pasoš sa vizom. Moj notorni optimizam je teško ubiti.
Ili, možda, nije?
Videćemo.
* Satovi u svim kadrovima filma Petparačke priče, pokazuju isto vreme: 4 i 20 - prim.aut.
