Kreni prema meni
Autor: Zoran Plećević
Evo, prošla je godina kako sam se operisao ili aperis`o, nisam baš sasvim siguran, možda sam i jedno i drugo. Obe opcije su bile u opticaju u bolnici u Kragujevcu i naglasak je vukao pravac prema Smederevskoj Palanci. Operacija jeste bila teška, pet i po sati je trajala, ali meni je u sećanju ostala najbanalnija i najsporednija stvar tokom celog bolničkog lečenja.
Na sabajle sam tog dana ustao i skuvao kafu, kao jedini u sobi koji je mogao da se kreće. Taman sam je razdelio po krevetima, moja je ostala da se puši kraj otvorenog prozora. Bio je prvi jul, dve `iljade i petnaeste. Tamo me je, pored tog otvorenog prozora čekala i jedna skrivena cigareta. Jedan srk i jedan dim, pogled na mačke koje su se jurile po dvorištu, tada su banuli, sa vrata glasno izgovorili moje ime i pokazali na krevet. U hodu su mi koknuli nekoliko injekcija u debelo meso, svukli do gole kože, grubo obrijali tupim brijačem i navukli neko `aljinče, naopako. Osećao sam se tako gologuzo, ali šta da se radi, to je bolnička praksa, mora se tako.
Oboriše me na krevet, iz pozadine se prišunjala sestra Ljilja, ona što je inače bila zadužena da svako jutro u našu sobu unese sunce u svojim zelenim očima. Obavila je to malopre, a sada se popela na moj krevet gledajući me pravo u oči. I ja sam gledao njene lepe zelene oči, pegice ispod njih, po nosu i pitao sam se šta će da mi radi? Kao da je imala nameru da mi uradi nešto bezobrazno, pred svima, a kada je razgrnula ono `aljinče bio sam siguran da `oće.
Nisam se prevario. Levom rukom, koja da nije bila u rukavici, sigurno bi bila nežna kao svila, me je dohvatila za onu stvarčicu, (u tom trenutku zaista nije zasluživala drugo ime) a ona je sa sve zadnjicom počela da propada u dušek koji je bio tvrd kao beton. Izmicali smo se, ona nas je pratila rukom gledajući me u oči, kao da će tim pogledom da me ubedi da sarađujem, da izvučem zadnjicu i krenem u susret tankom crevu koje je držala u desnoj ruci.
Ona nesreća što bi u ženskoj ruci trebala da raste sad je našla da se snebiva i da me sramoti. Da se smanjuje, povlači pred neprijateljem i da se zajedno sa zadnjicom uvlači u tvrdi dušek. Ljilja je najzad uspela da je stigne, (i dalje mislim na onu stvarčicu) da prekine to sramno povlačenje. Pogledao sam je, bilo me je sramota što sada mora da ga drži samo sa tri prsta. Hteo sam da joj kažem da mi inače nije toliko mali, da ne znam šta mu se dešava, a on je i dalje sa sve zadnjicom odstupao pred tim zelenim očima. Od svega je ostalo samo parče kožice i palo mi je na pamet da bi mogla da je otkine i baci onim mačkama koje su jurcale napolju.
Nije znao da nema više kud, da mu nije preostalo ništa osim da se preda. I zadnjica je stigla do kraja, dotakla je žice ispod dušeka i počela da se vraća nazad.
Sabrat do mene je pustio Partibrejkerse. Ni Romea ni Julije nije bilo u toj pesmi, neko je nešto gadno pojeo. Vrištao je Cane i prikrio moje stenjanje. Zahvalno sam ga pogledao, a on je pojačao refren. Najzad je mogla da ga uhvati celom šakom i da započne posao. Nije nam bilo lako, ali smo trpeli. Ti kanali su stari pedeset šest godina i ko bi mogao da pretpostavi šta sve ima u njima. Svaki milimetar je pružao tvrd otpor, ipak posao je napredovao i dobar deo onog creva je već bio unutra.
Bila je skoro pri kraju, bar sam ja tako mislio, i nije me gledala više u oči nego u posao koji je strpljivo i vešto obavljala. Zaustavio sam dah, prestao sam da dišem, da pomeram i mali prst. Nisam mislio da time pospešujem proces, samo sam se pitao ima li kraja tom kanalu. Opet su nam se sreli pogledi, zelene oči su tiho rekle:
„Još samo malo.“
Nisam imao razloga da joj ne verujem, ali tada, baš tada se začuo tresak iz druge sobe. Podigla je glavu pre nego što se začula kuknjava. Gledala je prema vratima ne prestajući da radi posao koji je započela. Zapomaganje je bilo sledeće što smo čuli, onda su usledili užurbani koraci u hodniku. Neko je doviknuo i njeno ime.
Stegla je onu nesreću koliko god je mogla i ostatak creva surduknula jednim potezom. Skočila je sa kreveta i otrčala, opazio sam to u trenutku dok su mi oči izletale iz očinjih duplji i lepile se za plafon.
