DETE
Autor: Goran Stojičić
Sede u dnevnoj sobi. Svako na svojoj omiljenoj fotelji. Ona je sklupčala noge poput mačke, a on je svoje podigao na tabure. Oboje su u trenerkama. Deli ih niski sto na kojem se nalaze današnje novine koje niko nije pročitao, prazna pepeljara, njegova kutija cigareta, upaljač koji jedva radi i njena čaša sa polupopijenom vodom. Gledaju u televizor, bez interesovanja za večernji program koji se emituje. Iščekuju početak ozbiljnog razgovora posle kojeg više ništa ne bi trebalo da bude isto. Niko ga zbog toga ni ne započinje.
Niko nikoga nije prevario. Ne sećaju se ni da je ikada bilo povišenog tona. Ipak, nisu se ni dodirnuli već mesecima. Žive skromno i ne vole se više. Dvogodišnje dete spava u svojoj sobi i ono je jedini razlog zbog kojeg ovog i sličnih razgovora nema. Neće ih biti ni večeras. U obema glavama već duže vreme odzvanja ista rečenica: „Neka još malo poraste”. Alibi za oboje.
Iz zvučnika televizora najavljuje se prilog o sve većem broju mladih parova koji se razvode.
- Da promenim kanal?
- Možeš. Pusti nešto normalno.
Naišao je na neku komediju. Odavno je počela.
- Može?
- Može.
- Zar nismo gledali ovo?
- Jesmo, ali nema veze. Odlična je.
- Da, odlična.
Prolazi još jedan radni dan i njegov kasni, kućni završetak. Sutra počinje vikend i ta dva dana su im najgora u sedmici - pored ostalih odvratnih pet na poslu. Subotom smišljaju aktivnosti sa detetom i sa raznim prijateljima intenzivno dogovaraju da se vide. Ili idu u goste, ili im neko dolazi. U tim situacijama izgleda kao da je sve u savršenom redu. I za druge i za njih. Pripremanje hrane, malo pića, muzika... Nakon razlaza, bave se tuđim životima i uz podsmeh komentarišu kako drugi žive. Zadovoljni što nisu kao oni.
***
- Žao mi je. Ništa ne mogu dobro da vam kažem. Ja nisam od onih lekara koji uvijaju, a još manje od onih koji ulivaju lažnu nadu. Reći ću vam istinu.
- Recite.
- Po mojim procenama... Nemoguće je da živi duže od tri meseca.
- Ali još je mali. To nije u redu. Na prošloj kontroli niste rekli da je tako opasno.
- Od prošlog pregleda se stanje rapidno pogoršalo.
- Da li postoji bilo kakva teoretska mogućnost da se išta promeni?
- Žao mi je.
***
Osvanuo je neverovatan dan. Jedan od onih kada je čovek jednostavno srećan što uopšte postoji. Sunčan, ali ne pretopao. Sa oblacima, ali onim visokim, koji služe samo da bi ulepšali nebo. Sa vetrom, ali blagim. Koji miluje obraze, a ne kvari frizuru. I jedino što je za njih dobro u baš ovakvom danu jeste da put od kapele do grobnog mesta neće biti blatnjav.
Groblja čuvaju neverovatne priče. Svaki spomenik krije po jedan porodični roman, koliko god da je razdoblje između uklesanih godina na njemu. I ne mora da znači da ispod zapuštene ploče leži neko ko je nekada bio tužan. Kao ni to da je ispod uređenog groba, sa redovno svežim cvećem, neko, čiji je život bio pun ljubavi. Jedne pored drugih, leže kosti iz različitih vekova. Njihove, manje ili više zaboravljene mikrosvetove razdvajaju staze, travnjaci i tragovi onih koji ih posećuju. Život koji se odvija iznad, na tom mestu, ne bi ni postojao da nema njih tu, dole.
***
- Nećeš nikada da me ostaviš?
- Neću. Ti mene?
- Nikada.
- Volim te!
- I ja tebe.
https://www.youtube.com/watch?v=gT3V5Z5PpvU&list=PLlD-4FvyB37nXpheDPULyXoypnHOUSbTT&index=7
