A zašto ti želiš brak!? (Ljubavi se u gaće ne gleda)
Autor: Aleksandra Saša Kivela
Ja sam od onih koji ne veruju u institucije, pa tako ni u instituciju koju zovemo brak. Nikada se nisam ložila ni na belu venčanicu, ni na veselje poznato kao svadba, svadba! Ni na zavete dok nas smrt ne razdvoji. Od onih sam, koji veruju u Ljubav, Poštovanje i Poverenje a to po meni, može i bez onog čuvenog - Da, pred svedocima. Samo, ko sam ja da svoj stav namećem bilo kome?
U prošlosti nije bilo tako, ali danas je stupanje u brak pre svega izjava ljubavi. Ako smo prihvatili brak iz ljubavi, vreme je da prihvatimo i ljubav, bez obzira na nacionalnost, boju kože, pol...
Zašto da ne? Kome danas može da smeta što se dvoje ljudi voli?
Brakom se dvoje ljudi obavezuje pred društvom da neguje svoju ljubav. Tako stiču i jako važna prava: na drugačiji poreski tretman, na to da se pitaju o uzajamnom interesu u slučaju bolesti, da nasleđuju imovinu.
Zašto tu uzajamnu obavezu i posledična prava ne bi mogli da imaju i istopolni parovi?
Srbija je zemlja ‘’tradicionalnih’’ vrednosti i doskora je svaka priča o istopolnim brakovima bila tabu tema čije je i samo pominjanje stvaralo tektonske promene u političkom i javnom životu. Međutim, hteli mi to da prihvatimo ili ne, i Srbija će vrlo brzo morati da se raziđe sa (ako mene pitate, glupavim) shvatanjem da je brak samo zajednica muškarca i žene, već da je moguće da je formiraju i ljudi istoga pola. Dakle, gej brakovi više neće biti nikakva novotarija i jeres koji je daleko od nje, već i stvarnost koju će i Srbija morati zakonom da definiše.
Za one koji ne znaju, urađen je nacrt novog građanskog zakonika, koji je odškrinuo vrata za zakonsko priznanje istoplonih brakova i kod nas, a predviđa da odnosi partnera mogu biti regulisani i mimo braka, pa čak i kao ortakluk. Jer, zaista već je odavno “tradicionalna” svrha braka prevaziđena. Vanbračno rađanje i obezbeđivanje prava za vanbračnu decu postalo je uobičajeno. Tako su oni brakovi - ugovoreni zarad ekonomske stabilnosti i onaj brak zarad “produženja vrste” izgubili svoju svrhu. Ukratko - prevaziđeni su. Uostalom, “argument” braka zbog produženja vrste ne pije vodu uopšte. Država ne propisuje uslove kojima bi obavezala bračne parove da imaju decu. Takođe, ne ispituje ni namere bračnih partnera da imaju decu, kao ni sposobnost, tj mogućnost bračnih partnera da imaju decu. Država od partnera pre stupanja u brak ne traži dokaze da nisu sterilni. I na koncu, sklapanje braka se dopušta i starijim osobama u sedmoj ili osmoj deceniji života, gde motiv produženja vrste ni ne postoji, jer je nemoguć.
Danas institucionalni brak predstavlja potrebu da se kroz njega jača stabilnost ljubavi i porodičnih veza baš kroz javnu izjavu ljubavi i kroz zaštitu prava. A ta je potreba najjača u slučaju istoplonih veza. Kod heteroseksualnih parova ta prava i obaveze se nekako podrazumevaju. I eto nama paradoksa: dok pojedini pokušavaju da nas ubede da su za propast braka kao institucije krivi propadnici LGBT populacije, upravo istoploni brakovi danas jesu šansa za jačanje institucije braka!
Kao što homoseksualnost nije novija izmišljotina sa izopačenog Zapada, tako ni različiti tipovi istopolnih veza nisu novotarija, i postojali su u prošlosti. Istorijski izvori pominju takve u drevnoj Kini, antičkoj Grčkoj i u starom Rimu. Doduše, relativno je nepoznato kakav su status i stepen priznanja imale u društvu i da li su bile prepoznate od strane država. Tek sa dolaskom hrišćanstva, počinje da se neprijateljski gleda na istopolne veze.
Konačno je u 20. veku otvorena debata o istopolnim zajednicama.
Mnoge su države, sa svih kontinenata, ovo pitanje zakonski već regulisale, čak i Nepal. Danska je to učinila još 1989 godine kroz zakon o registrovanom partnerstvu, a naknadno je zakonom omogućila istopolnim parovima usvajanje dece i na kraju je omogućila stupanje u brak. Holandija je na jednostavan način legalizovala istopolne zajednice tako što je promenila samo jednu rečenicu u postojećem zakonu kojim je regulisan brak, a koji sada glasi: Brak mogu sklopiti dve osobe različitog ili istog pola.
Za mene je ovo pitanje vrlo jednostavno: Ko želi da se venčava nek’ se venčava; Ko ne želi brak ne treba da ima brak. Šta tu ima da se raspravlja? E, neće da može, jelte, Srbija je ovo, svi sve znamo najbolje - šta valja a šta ne valja, šta treba a šta nikako ne treba, iako nas mnoge stvari, pa tako ni istopolni brakovi lično ne dotiču.
Pa, vas ja pitam : A zašto da ne? Imate li ijedan validan argument protiv? A kad kažem argument, tu nikako ne spadaju teorije zavere, iluminati, uništenje “tradicionalne” srpske porodice i ostale gluposti, poput boleština sa Zapada koje hoćemo da uvezemo u zdravu nam Srbiju a sve zarad ulaska u EU. Ne može Srbija mimo sveta i ne bi smela doveka da ugrožava osnovna ljudska prava.
Jer, ako je istina kao što mnogi kažu, ne zaljubljujemo se u izgled već u ličnost, zašto je važno kojeg je ličnost pola? Ako je istina da je brak kruna jedne ljubavi odakle nam pravo da bilo koga lišimo te krune? Odakle ideja čuvenoj većini da određuje način na koji će dve žene ili dva muškarca da se vole? I da nemaju pravo svoju ljubav da podele sa svetom i da je ozakone?
