Lake deluzije
Autor: Zoran Plećević
„Idu!“
„Ko ide?“
„Nada i Bora.“
Njih je čekao, zamišljen, odsutan kao i ja, nezainteresovan za bilo kakvu priču, taj plavušan koji je bez pozdrava seo na klupu pored mene. Kao da je klupa u njegovoj dnevmoj sobi, a ja nenajavljen banuo bežeći od jutarnjih deluzija i iznenadne zubobolje, obučen kao momak koji je nekada pisao o egzistenciji i razmišljao o jednoj Regini.
A, oni su nailazili dok je on trljao ruke, radujući im se. Nadirali su dijagonalno preko platoa zaobilazeći platane. Ona, sa dugačkom crnom kosom koja se kovrdžala na krajevima. On sa gitarom u ruci i dva metra iza nje.
Na nogama je imala bele tenis patike i da me je znala, sigurno bi mi potrčala u susret. Ipak, nije ni sanjala da ja negde postojim i zato se samo došetala do klupe, rekla zdravo i spustila svoje prelepo dupe na te grube daske. Zapravo, još ga nije ni spustila, nije sela, a ja sam već bio zaljubljen.
„Da sviramo?“
„Da sviramo.“
„Šta?“, pitao je Bora
„Šta?“, pitao je i plavušan.
„Svirajte“, rekla je ona.
O, kako sam bio zatečen tog dana kada sam ustao kasno za bilo šta i kada sam se obukao onako kako sam se obukao. Da sam mogao da se pogledam sa strane, na trenutak. Malo je reći da sam bio zatečen, zanemeo sam, a oni su svirali, naizmenično, gitaru, po butinama. Ona je samo pevala, nije svirala, nije lupala po butinama. MERCEDES BENC- besprekorno. Opet sam zanemeo, bez obzira što sam već bio nem. Oni su se zezali, ja sam ćutao, srce mi je bilo u grlu, udisao sam vazduh brzo i još brže ga izdisao gledajući da ko ne primeti.
Eto šta vam se dogodi kada vas pri buđenju obuzmu lake deluzije, pa zubobolja. Pa deluzije i zubobolja zajedno i kada se obučete kao što sam se ja obukao.
Zubobolja je veštim trikom izbila deluzije iz glave i vratila se u svoj rođeni zub baš kada je plavušan opet uzeo gitaru, a Bora držao ritam lupkajući po butinama. Kada je završio beskrajno i prazno prebiranje po žicama dodao je njoj gitaru, a ona je pruži meni.
„Ne umem ja da sviram.“
„Šteta.“
Reče ona, slegnu ramenima i dodade gitaru Bori. Činilo mi se da mi se taj Bora pomalo ceri, jer, on je znao da drnda tu gitaru i to sasvim dobro.
Ovo je bilo prvi put da mi neko ponudi da sviram. Neki momci su za mene pričali da nemam pojma o muzici, da ne umem da ponovim ni ono najobičnije lupkanje po drvetu, tok, tok, tok. Od jednog prijatelja sam dobio malu blok flautu i uz njegovu pomoć sam naučio da mehanički odsviram jednu melodiju. To je ono, kažiprst staviš na ovu rupicu, srednji na ovu, a mali na onu najdalju, koju jedva možeš da dohvatiš, a onda to menjaš po nekom pravilu koje meni nimalo nije bilo jasno. Na početku, prsti su bili ukočeni, nisu hteli da slušaju, nije im padalo na pamet da se potrude i pokrenu. Ipak, nekako sam savladao tu melodiju, duvanje mi je išlo. Cele godine sam svirao samo to, a petnaest dana letovanja je bilo dovoljno da je zaboravim za sva vremena.
Drndali su po gitari i po butinama još neko vreme, menjali se, mene niko više nije nudio, možda ni primećivao pa ustadoše. Dvadeset i jedna knedla mi je bila u grlu, nisam imao vremena da ih brojim, no to i nije bilo toliko bitno. Morao sam odmah sve da ih progutam, da se bar pristojno pozdravim.
„Idemo“, rekoše zajedno.
Jedva sam uspeo da progutam dve najveće knedle.
„Lepo ste svirali.“
Rekoh nekako jer su se pojavljivale nove knedle. Bora je slegnuo ramenima, a ona se slatko nasmešila.
„Sviđa ti se?“
„Da, pevanje naročito.“
Pokušavao sam da prepoznam sebe, ona stoji, malo pognuta prema meni, pažljivo me sluša svojim krupnim crnim očima. Mene, koji ne znam da ponovim ni najobičnije, tok, tok, tok.
„Šta najviše?“
„Sve, Mercedes benc, najviše.“
„Oderem grlo dok je otpevam.“
„Žao mi je zbog grla. Sjajno to radiš. Šteta što odlazite.“
„Moramo da idemo“, reče ona.
„Mi smo tu svaki dan“, rekao je on.
„Da, mi smo tu svaki dan“, reče i ona.
„Vidimo se“, rekoše i odoše.
Ja bih voleo da smo tu svaki dan, ceo dan nas dvoje sami pomislio sam dok su odlazili.
Bilo je to moje prvo viđenje sa Nadom, u danu kada su me probudile lake deluzije i kada sam izašao da se prošetam, da pokušam da ih se oslobodim. A one knedle, one su otišle sa njom.
