Empata
Autor: Aleksandra Mijović – Anja
Osećati empatiju je dostići potpun vrhunac kao ljudsko biće. Džabe ti knjige, škole, uspešna karijera i zdrav razum, ako misliš samo na svoju guzicu i gaziš sve, ponajviše potpuno nevine, na svom, zacrtanom putu. Ako si takav, podhitno stani! Onda si potpuna suprotnost empati. Ne srljaj, nemoj, njih je tako mizerno malo.
Empata se takav rodi. Sve sam više ubeđena da su oni ljudi koji su iskusili nastrašnije stvari, a to apsorbovali i preinačili tako da im se srce još uveća. Jedno zlo, bam! – srce tri put veće. Empata u sebi nosi nešto neobjašnjivo pozitivno. Ljudi bivaju ohrabreni da mu otvore dušu i to rade konstantno. Na autobuskoj stanici, za šankom, u redovima na kasi i da, na društvenim mrežama. Priča se da mu se očima vidi toplina, pa se svet opusti. Ali empatu zaskaču i tamo gde ga i ne vide. Dakle, nije fizička pojava u pitanju, no nešto što ne mogu da objasnim. A fascinira me.
Možda mu se lakše otvaramo, jer on ne sudi. On sasluša, razmišlja i oseća. Empata se poistoveti sa svojim sagovornikom. On bukvalno doživljava svaku, tuđu emociju. Tvoja muka postaje njegova, tvoji problemi – njegovi, tvoji strahovi – on se trese, tvoja nadanja - on priželjkuje, tvoja sreća – on se veseli. On ima šesto čulo da oseti kad si u procepu, intuicija mu je razvijena do maksimuma.
A onda ponudi rešenje. I gura s tobom, rame uz rame sve do razrešenja. A kad se stvari skockaju kako treba, pa nema srećnijeg bića na planeti od njega. Tako napuni baterije za sledeći ,,slučaj’’.
Empata je često na meti emiocionalnih vampira, kraljica drame i večnih žrtava. Kad ga jednom lociraju, drže se za njega kao pijan plota. I onda mu sadistički isisavaju snagu. Oni su za njega kriptonit, jer da, on je supermen. Običan svet ga doživljava kao slabića, jer empata ne može da se odupre porivu da isteruje pravdu i ispravlja krive Drine. I to na potpuno nepoznatom mestu i međ’ individuama koje je prvi put sreo u životu. Zašto ne može da okrene glavu na drugu stranu? Nije dovoljno jak? Kako ja ne hajem? Boli me uvo za sve, osim za moje. U se i u svoje kljuse!
Međutim, kad empata ima problem, on ćuti. Vrlo je težak na rečima kad treba sebe da oslobodi mračnih misli, jer tačno zna da može lako čoveka da zavije u crno.
Empata često ima simptome depresije, ankcioznosti i napade panike. A ako utrenira odbranu, onda to, veliko srce strada. I empata je živ čovek, nije mašina.
Ne zovemo ga badava ,,rame za plakanje’’. On to i jeste, jedino ono što nam ne padne na pamet da svaku suzu upija i taloži našu bedu kao svoju. Mi se izjadamo, istresemo svo crnilo, odemo kući čili i veseli, a on ostane da sedi kao šaka jada. Daj, da malo budemo svesniji. Saosećanje da razvijemo, pa da njega, empatu, poštedimo.
