Dnevnik
Autor: Vera Vujičić
Ljudi su od davnina imali potrebu da beleže svoja zapažanja, razmišljanja, kao i događaje iz svog svakodnevnog života. Prvi dnevnici, koje je istorija zabeležila, nađeni su na području Bliskog istoka. Najstarija knjiga, u vidu dnevnika, je Samome sebi, koju je na grčkom jeziku (Τὰ εἰς ἑαυτόν) napisao rimski imperator, Marko Aurelije. Zapise je vodio od 161. do 180. AD. Danas je ta knjiga poznata pod imenom Meditacije – Razgovori sa samim sobom.
Takođe, jedna od najstarijih sačuvanih knjiga zabeleški i zapažanja je Zapisi pred san, japanske književnice, Sei Šonagon, napisani između 993 i 1002. godine.
Za mene je sinonim za dnevnik oduvek bila knjiga, Dnevnik Ane Frank, a od gimnazijskih dana, takođe i Kjerkegorov Dnevnik zavodnika. Kafkini Dnevnici, takođe.
U davna vremena, kada sam bila devojčica i mlada devojka, bilo je u modi ,,vođenje” dnevnika. Skoro sve moje drugarice, pa i poneki drug, su pisali dnevne zabeleške. Imali su posebne knjižice, sa bravom i maleckim katancem, jer sadržaj je bio strogo poverljive prirode.
Druga je stvar što su nam na velikim odmorima prepričavali, čak i pokazivali, šta su prethodnih dana zapisali. Najčešće su to bili opisi, razmišljanja i sanjarenja o simpatiji ili prepričavanje događaja iz škole, često na vrlo subjektivan, preteran i romantizovan način.
Nikad nisam pisala dnevnik. Nisam ni znala šta bih pisala, a izgledalo mi je potpuno blesavo ono ,,dragi dnevniče”, da se poveravam hartiji, kao da mi je saučesnik. Drugo, mislila sam, zašto bih sve to zapisivala, nisam izlapela, pamtim šta radim i šta se oko mene dešava. Tek ideja da ću to jednog dana čitati mi je bila potpuno neverovatna. Mada, prvenstveno, nisam znala šta bih pisala, a sve ostalo je bio izgovor.
Možete onda misliti koliko je bilo moje iznenađenje, kada sam jednog dana dobila zvaničan poziv za napišem jednonedeljni dnevnik – sedam dana mog dnevnog života!
Tog leta, pre 6-7 godina, boraveći u Beogradu, srela sam prijatelja, koji je pisao kolumnu za jedan beogradski dnevni list. U razgovoru, predložio mi je da napišem neki tekst o mom svakodnevnom životu u Teksasu. Odmah sam ga odbila, sa objašnjenjem da niti umem da pišem, niti imam šta posebno da kažem, niti bi to bilo koga interesovalo.
Nije mnogo navaljivao, pa smo ubrzo prešli na druge teme. No, par dana po povratku iz Beograda, stigao mi je imejl od urednika pomenutih beogradskih novina, u kome se zahvaljuje na budućoj saradnji; jednostavno, treba da napišem svoj dnevnik, od petka do četvrtka sledeće nedelje i da tekst pošaljem na vreme, da bi bio objavljen u ,,dodatku” vikend izdanja.
Šta sad, pomislih! Šta, kog đavola, da pišem?! Ipak, obavih zadatak. Nije mi bilo teško pisanje, ali oklevala sam do zadnjeg momenta, kada je trebalo da ga pošaljem. Stavim prst na ,,send”, čekam, odustanem, pa sve tako… Ipak, poslah ga, na kraju!
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/omiljeni_dani.26.html?news_id=169992
Na moje veliko iznenađenje, moj dnevnik je vrlo lepo prošao. Bilo je dosta komentara čitalaca, svi do jednog pohvalni. Tekst sam, uz ime, potpisala sa ,,domaćica iz Hjustona”. Mislim da se ljudima svidela jednostavnost mojih opisanih dana. Možda su očekivali ,,dnevnik besne domaćice”, ko zna?
Nedavno me je Fejsbuk podsetio da je pre dve godine jedna moja prijateljica na svom zidu objavila taj moj jednonedeljni dnevnik, sa naslovom, Omiljeni dani. Kad sam ga ponovo pročitala, shvatih da mi je sada Fejsbuk neka vrsta dnevnika.
Sada Fejsbuk čuva naše tajne kojih nema, jer ono što smo nekada u dnevnike zapisivali i po školskim dvorištima šaputali, sada iz sve snage uzvikujemo, bez treme, a često i bez razmišljanja. Kažu, hartija sve trpi. Fejsbuk sve pamti. Drugi dnevnik nam ne treba.
