Deda

Deda

Autor: Zoran Plećević

Milan je voleo da secka nokte na stepeništu sa druge strane kuće gde niko nije mogao da ga vidi. Nije se stideo niti je mario da će neko da ga vidi dok to radi nego je jednostavno navikao da ih tu seče. Kada je završio sa tim odložio je makaze i u sebi je počeo da nabraja šta sve ume da uradi, kad hoće, naravno.

Umeo je da veže pertle, za to je bio ekspert, bez obzira o kojoj dužini se radi. Umeo je da vozi kola, motor, bez dozvole naravno, jer to, osim policije, niko i ne traži, a i nju je umeo da ignoriše. Kazne, koje su stizale kasnije nije mogao, ali na licu mesta sasvim lepo je umeo da ih ignoriše. Da skuva i da isprži jaja, nabrajao je dalje, sa jajima je umeo sve. Da skuva kafu, bez šećera je kuvao najbolju, sa zaslađivanjem su već nastajali problemi. Umeo je odlično da izduva nos ako mu je maramica pri ruci, ako nije opet su nastajali problemi.

Nije umeo najbolje da se obrije, da poseče nokte, nije imao pojma koja se boja sa kojom slaže...

Kako je počelo, drugi spisak bi mogao biti beskonačan, pomisli i odmah ga saseče u korenu. A šta bi voleo da radi bez obzira da li ume ili ne ume? I tu bi spisak mogao da bude beskonačan.

Pade mu na pamet da bi voleo da ume da priča priče kao njegov deda. Onako, beskrajno, dezorjentisano, bez glave, bez repa, bez početka, bez kraja, a ipak zanimljive i lepe. Priče koje ne dozvoljavaju slušaocu nikakav pokret osim treptaja okom i po kojeg uzdaha. Ko zna, možda kada i sam bude deda?

Godinama je slušao njegove priče, divio se i njima i pažnji slušalaca. Onda je godinama, bez ikakvog uspeha, pokušavao da na karti Evrope pronađe gradove koje je on pominjao u svojim pričama o zarobljeništvu i deportaciji. Mnogo godina kasnije odgovor se sam od sebe probio do njegove male glavice. U vagonima za stoku u kojima su „putovali“ bilo ih je na stotine, možda i na hiljade. Sad, cifre su varirale, sve je zavisilo od toga koliko je deda popio rakije, šta je doručkovao, ručao ili večerao. Ko je sve slušao priču, koliko ih je bilo i kakav utisak je tog dana želeo da ostavi na publiku?

Da nije zlokobno bilo bi zanimljivo videti kako je tekla ta igra gluvih telefona u tim vagonima za stoku? Od onog onog prvog, slučajno pismenog koji se zadesio uz neku rupicu na zidu vagona, do onog u sredini kome se za vjeke vjekova urezivala reč koja je stigla do njega.

U pričama njegovog dede nije bilo poznatih gradova, reka i planina, ali zato ima na desetine i desetine potpuno nepoznatih. Turmargarin? Tražio ga je od Srbije do istočne Pruske, na svim kartama koje su mu dolazile pod ruku. Obilazio je muzeje, zavode za štampanje karata...Turmargarina nije bilo nigde. I pre nego što je počeo da ga traži znao je da grad sa takvim imenom ne može da postoji ili je toliko mali da ga nema na mapi.

Možda taj grad i nije postojao. Ipak u dedinim pričama je neizbežan i neizostavan. Nijedna jedina njegova priča niti je počinjala, niti se završavala bez njega. Gde je čuo da su Nemci napali Rusiju? Gde je sreo Stevana koji je uz neku suvu krušku oskorušu ležao polumrtav od gladi? U Turmargarinu ga je sreo, dok je slušao priče da Nemci pale majčicu Rusiju.

Otkud suva kruška na peronu neke železničke stanice?

Otprilike, to bi mogao da bude kraj juna ili početak jula, ako je to značilo nešto?

Milanu je stotinu puta padalo na pamet da ga pita za te dve stvari, ali nije hteo da prekida priču. Suva kruška je bila deo priče kao i grad u kome se nalazila.

Gde su našli vreću bajatog hleba, koja ih je spasla sigurne smrti? Gde je sekao parče po parče tog starog bajatog hleba i davao ga Stevanu uz mnogo vode? Gde ga je Stevan posle nekoliko dana od susreta prepoznao? U Turmargarinu naravno i ponekad se učini da je on dobar deo zarobljeništva proveo upravo tu.

U tom gradu je odlučivano i ko će gde da ide. Ko će šta da radi. Naravno da oni to tada nisu znali, nisu ništa ni naslućivali, samo su kasnije nagađali. Ili je i to deo dedine priče? Tu bi priča dobijala novu dimenziju, niko nije znao da li je priča na početku, sredini ili negde pri kraju. Svi su napeto iščekivali, a staklo sa rakijom bi baš tada bilo prazno i morala je da se napravi pauza, da najmlađi skokne do podruma, da utoči.

Kako će priča teći dalje i u kom pravcu zavisilo je od brzine donošenja rakije, a nije se nastavljala samo u slučaju ako bi se donela rakija iz pogrešnog bureta. Za priče o zarobljeništvu i deportaciji nije mogla da se pije rakija iz svakog bureta. Imao je posebno bure za tu priliku i onaj ko to nije znao nije ni mogao da čuje priču.

Dakle, rakija je stigla, iz pravog bureta i priča je mogla da ide dalje. Deda je sa Stevanom i ostalim seljacima iz njihovog kraja zapao na neko imanje u istočnoj Pruskoj, prešli su u drugi voz, drugi vagon i nastavili dalje. To bi rekao i potom dugo ćutao, pušio i srkao iz staklenceta, a oskorušu više ne bi pominjao.

Milan je često zamišljao sebe kako sedi tako zamišljen, a ostali sa nestrpljenjem čekaju nastavak priče. Posle je opet visio nad kartama Evrope pokušavajući da pronikne tajnu, da otkrije koji je grad u pitanju.

Ni na trenutak mu nije padalo na pamet da bi to moglo biti neko malo mesto kojeg nema na karti Rumunije. Zašto baš Rumunije? Nije imao pojma, zbog nečega mu se nametnulo. Iz dedinih priča mora se zaključiti da je u pitanju veliki grad, važna raskrsnica, nezaobilazni železnički čvor. Pregledao je pažljivo kartu i osim Turnseverina nema ništa ni slično i možda ga je baš ime tog grada privuklo da veruje da je u toj zemlji, ali i tu se poklapaju samo prva tri slova, a o ostatku, o margarinu nije mogao ništa da kaže ni da pomisli.

Možda je deda izmišljao imena gradova kroz koje su navodno prolazili?

Još jedna priča mu je bila zanimljiva bez obzira što je baš nju svaki put pričao drugačije, bez obzira što se u priči uvek pojavljuju novi likovi i što su ponekad čak i okolnosti drugačije. Nju je započinjao samo ako je staklo bilo puno, jer je bila dugačka i imala je mnogo pauza.

Elem, stigli su na to imanje u istočnoj Pruskoj, bilo je leto i odmah su počeli da sakupljaju seno kao što su to radili i u svojoj Srbiji. Kupili su seno i razmišljali o porodicama koje su ostale u toj Srbiji.

Deda je posle nekog vremena zapazio jednog gospodina koji ih sa konja kroz ogradu gleda kako rade. Dugo ga je gledao, prolazili su dani, nedelje, već je znao tačno u koje će vreme da se pojavi a onda se jednog dana osmelio, bacio grabulje u seno i prišao ogradi; Ajn špil karte, ajn špil karte, bilo je jedino što je rekao. Gospodin na konju ga je začuđeno gledao, nije reagovao osim što je morao da smiruje konja koji se uplašio od dede, a dotrčao je stražar i izudarao ga njegovim grabuljama koje je bacio u nepokupljeno seno.

Slika se ponavljala iz dana u dan, deda je u isto vreme kao june trčao na ogradu, izgovarao možda jedine reči koje je znao na nemačkom i dobijao grabuljama po leđima. Onako prebijenog nosili su ga do kreveta i to se tako ponavljalo svakodnevno, jedino se konj više nije plašio, navikao je na dedu i nije reagovao, ostajao je miran čak i dok ga je stražar tukao.

Jednom prilikom dok su mu stavljali hladne obloge na odrana leđa dotrčao je Stevan, sav zadihan i sa vrata počeo da viče : „Onaj Nemac, onaj gospodin u odelu što jaše konja i gleda nas kako radimo, stoji kod ograde sa špilom karata za igranje i gura ih kroz ogradu. Kako ko priđe i pruži ruku da ih uzme on povuče ruku nazad, ode dalje niz ogradu pa opet gura karte kroz ogradu ali ih nikome ne da“. Stevanu je to izletalo u jednom dahu i dok je izgovarao poslednje reči deda je već skočio, kao oparen, kao da mu nisu odrana leđa, pobacao hladne obloge, obukao se i istrčao napolje. A tamo, kod ograde zateče zbunjene stražare koji su se češali po vašljivim glavama (vaške su imali svi, logoraši i stražari, a ponekad i oni iz uprave) i posmatrali gospodina u finom odelu sa špilom karata u rukama i logoraše koji su uporno navaljivali na ogradu, provlačeći ruke kroz žicu, pokušavajući da ih se domognu. Gospodin Nemac se šetao sa druge strane ograde, pružao špil i vraćao ga nazad.

Deda se probi kroz logoraše, priđe, pruži ruku kroz žicu i uze špil, gospodin Nemac ovoga puta nije povukao ruku. Pogledali su se samo, deda nije umeo da se zahvali, ali klimnu glavom. Gospodin se osmehnuo a oko njih je u istom trenutku zavladao tajac. Neki logoraši koji su se uspentrali uz ogradu od zaprepašćenja su popadali na zemlju, stražari su se češali i po leđima, a deda, „kralj anjca“ sa novim špilom karata u džepu vraćao se nazad u baraku. Nije se osvrtao na popadale logoraše i vašljive stražare, morao je još nekoliko sati da drži hladne obloge i da razmisli šta mu dalje valja činiti.

Sad o verzijama, kao što je već više puta rečeno, deda je priču pričao svaki put drugačije. Jednom je stavljao hladne obloge u šta Milan nije mogao da poveruje, jednom je spavao na nekom krevetu u ćošku, a jednom je ljuštio krompir u trpezariji, što je najverovatnije istina. Jednom je da ga zove došao Stevan Kačerac, onaj što ga je spasao gladi, jednom Milovan iz Trnave kod Topole, jednom neki Dragutin iz pizde materine. Jednom je onaj gospodin Nemac bio u belom odelu, jednom u kožnom. U jednoj verziji je sjahao sa konja i šetao pored ograde, naravno peške, a jednom je onako na konju, jašući pored ograde gurao čarobni špil karata.

Čim je preboleo batine i zarasla mu koža na leđima, deda je organizovao kocku u logoru. Na početku se kockalo u sve i svašta, najčešće u dugmad, a kada su u igru uvukli i Nemce počele su i pare da pljušte. Marke, zlato, srebro, prstenje, broševi, sve što je imalo neku vrednost. Stražari, koji nisu bili na dužnosti su se pred povečerje i prozivku krili pod krevetima i, kada bi dežurni oficiri otišli izlazili su iz svojih skrovišta, otresali prašinu sa uniformi i bili spremni da ih deda opelješi.

Kako stoje stvari, deda se i u zarobljeništvu kockao, ni tamo, među žicom nije mogao bez anjca a što se putovanja tiče, bio je u sredini vagona ili je izmišljao. Nije sumnjao u dedinu maštu, isto tako mu je bilo teško da poveruje da bi dozvolio da ga sabiju u sredinu, da on ne bude taj koji viri na rupicu. Moguće je da je u tim vagonima bilo hladno i da se on zbog toga, svojom voljom probio do sredine gde je sigurno bilo toplije.

Bilo je još dedinih priča ali njemu se dosadilo i sada je hteo da to izbaci iz glave i da razmišlja o drugim stvarima. Hteo je, međutim, deda je i dalje bio tu, bio je uporan, bilo mu je lepo u njegovoj glavi i nije mu padalo na pamet da izlazi iz nje.

Jednog kišnog jutra, u cik zore deda im je upao u kuću i sa vrata povikao:

„Ima li živih ovde?“

Lupao je štapom po vratima u kojima jedno parče stakla nije bilo najbolje namešteno pa je izgledalo kao da u kući imaju mali, privatni zemljotres.

„Ko je?“, - čula se Milanova majka.

„Ja, Mijo“, - odgovarao je deda.

„Evo, ustajem.“

„Spavate do podne?“

„Tek je svanulo“, - bunila se majka.

„Dan je kratak a vreme brzo prolazi.“

„I kiša lije.“

„I nje treba, ništa na ovom svetu nije bez razloga.“

„Ulazi, samo prestani da lupaš tim štapom.“

Kasnije, mnogo kasnije, probudio se i Milan i i ušao da se pozdravi sa dedom.

„Zdravo, deda.“

„Zdravo, gde si ti, spavaš do podne? Ja kad sam bio tvojih godina nisam ni spavao.“

Uvek je tako počinjalo i uvek je veći deo vremena Milan provodio u monolozima, tako je bilo i sada.

Ne spavam ni ja, pogledaj koliki su mi podočnjaci, zar se ne vide? Mogu za uši da ih sklanjam.

„Radiš li nešto? Kad ćeš da se ženiš?”

Polako deda, ne stoji nam smrt za vratom. Toliko vremena se nismo videli, polako, jedno po jedno.

„Trepćeš?“

O deda, pričaj mi neku priču iz rata, šta se događalo u tom Turmargarinu? Pričaj mi o istočnoj Pruskoj, jel’ onaj gospodin Nemac dolazio i kasnije?

„Majka ti je stara.“

„Sve je to u redu ali, pričaj mi malo o ratu, o deportaciji, o istočnoj Pruskoj. Pričaj mi o onom gospodinu Nemcu, jel’ dolazio još koji put?“

„Stalno je dolazio.“

„I uvek je jahao konja?“

„Uvek.“

„Jesi li pričao nekad sa njim?“

„Nisam, ne znam nemački.“

„Što mu nisi tražio još nešto?“

„Nije mi trebalo.“

Bilo mu je nezgodno sa dedom kada je kao sada bio škrt na rečima, nešto mu nije bilo po volji a Milan nije umeo da ga odobrovolji. Priče o deportaciji su mu omiljene i nikada ne odbija da ih priča, ali sada je nešto drugo imao na umu, a kada on nešto ima na umu teško je onom na koga se namerio. Da ga preduhitri Milan poče da zapitkuje.

„Oduvek sam hteo da te pitam, gde se nalazi Turmargarin?“

„Ne znam.“

„Kako ne znaš, bili ste tamo?“

„Bili smo, u vagonima za stoku, ništa nismo mogli da vidimo, samo smo načuli gde se nalazimo.“

„A koliko dana ili nedelja ste putovali do Turmargarina, a koliko vremena od njega do istočne Pruske, do krajnjeg odredišta?“

„Isto, nedelja tamo, nedelja ovamo.“

„Ne možeš da se setiš?“

„Ne, ali to ništa ne znači.“

„Kako ne znači?“

„Negde smo nedeljama stajali.“

„Zar Nemci nisu organizovani i disciplinovani?“

„Ko zna ko je nas vodio i sprovodio?“

„Kako ko, valjda Nemci?“

„Ništa ja nisam video.“

„Znaš li zašto ste stajali?“

„Ne znam ni što smo tamo išli, što me ispituješ?“

„Onako, interesuje me, ti si mi o tome pričao. Hteo sam da na karti nađem taj tvoj Turmargarin.“

„Nije on moj, nije ni srpski, tuđ narod je tamo, ne pričaju srpski.“

„Ali, gde se nalazi, u kojoj državi? Rumuniji, Ukrajini, Besarabiji, Moldaviji, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, to me interesuje.

Besarabija je bila zona o kojoj Milan nije imao pojma, čuo je, ime mu se mnogo dopalo, ali nije imao pojma gde se tačno nalazi.

„Nije me interesovalo.“

„Kako te nije interesovalo?“

„Lepo, nije me interesovalo, nego ti sad meni da kažeš kad ćeš da se ženiš? Majka ti je stara, treba neko da je odmeni.“

Zar tako deda, pomisli Milan, s neba pa u rebra? Zar je to zaslužio tvoj jedini unuk koji se još nije oženio i koji ne zna šta će sa sobom.

„Ne može ona celog veka da ide za tobom, da te pere, pegla i da ti sprema ručak.“

Istina je, prala je, peglala je, ali nije uvek išla za njim, hteo je to da mu kaže.

„Nije baš sve tako deda.“

„Jeste, jeste, nego blago meni, reci ti sada kada ćeš da se ženiš?“

U tom grmu je ležao zec.

„Ovih dana neću, ovih dana sigurno neću, a za kasnije, videćemo.“

„Nemoj blago meni ne znam, videćemo, nego pamet u glavu i da se ženiš.“

„Dobro, deda, hoću.“

„Tako, blago meni.“

To su dakle odlučili, oženiće se jednog dana, sada je imao dedin blagoslov a to nije mala stvar, ali šta sad? Razgovor je tu zapeo, stajao je ispred dede i nije znao šta će sa sobom, da je mogao odmah bi se oženio, samo da njega odobrovolji.

Deda stoji ispred njega i trepće, čeka datum, da li čeka datum, pitao se? Da li da opet pritegnem za Turmargarin? Bojao se da ga neće čuti.

„Vidi, objavili su mi pesmu u novinama, hoćeš li da je pročitaš?“

„Da vidim.“

„Evo.“

„Koje su to novine?“

„Književne.“

„Znao sam da nisu neke ozbiljne.“

„Hoćeš li da je pročitaš?“

„Samo da izvadim naočare.“

Posmatrao je njegove usporene radnje, dok je vadio naočare, listao, više puta se vraćao na naslovnu stranu da se sasvim uveri u neozbiljnost novina, najzad je stavio naočare i počeo da čita. Očekivao je ocenu. Pesma je bila kratka, svega nekoliko stihova ali deda je pažljivo studirao pa se oteglo. Najzad sklopi novine, skide naočare i značajno ga pogleda a on nije mogao da izdrži a da ne pita:

„Šta kažeš, je l’ ti se sviđa?“

Deda ga je samo gledao.

„Šta kažeš?“

„Bolje da si baštu izriljao.“

Zar i ti, Brute deda?

„Zar je toliko loša?“

„Možda nije, ne razumem se ja u pesme.“

Deda je sigurno izmišljao imena gradova kroz koje su prolazili.

„Ljubavna je.“

„Vidim.“

„Da ti pokažem neku drugu?“, bio je svestan da je ideja i sa prvom bila loša, sa drugom bi mogla da bude još gora. ali je gurao napred.

„Neka, drugi put.“

Sada je bio siguran da je izmišljao gradove.

Kad bolje razmisli, a on je sada napregnuto razmišljao, zašto se odmah ne bi ženio? Morao je da posluša dedu, koga će ako njega neće. Odmah, večeras, da nađe devojku i da se ženi.