U to vreme sam jako snen
Autor: Zoran Plećević
U to vreme sam jako snen a ti čekaš baš to vreme da mi pošalješ poruku. Znam to, kao što znam da je ja uporno čekam. Možda neki minut pre ponoći, možda neki minut posle. Kao i uvek biće jako kratka... Nazovi me. I ja ću, mada snen odmah pritisnuti tvoje dugmence na telefonu, i čekaću tvoj glas da zaigra u mojim ušima, u mom srcu, u preponama.
Znaš da sam u to doba jako snen i da tada, tako kasno ne volim da pričam, jer mogu reći nešto što ne mislim, tako snen. Ako ti kažem da sve manje spavam i da si ti jedini krivac, borim se u polusnu dok te čekam. Sanjam, i kada me napokon zovneš, kažem ti da sam te sanjao, i ti odmah, bez obzira što znaš da sam stidljiv hoćeš da znaš šta si radila u mom snu. Otežem, ali ti uporno tražiš, i ja ću ti reći, da sam sanjao tvoje grudi koje tek zauzmu celu moju šaku, tvoje lepe listove...
A ti, uopšte se ne obazireš na moje reči i uvek čekaš ponoć mada znaš da ustajem jako rano, da bih mislio na tebe, pisao o tebi. Ni paru ne daješ na moje reči, na molbe da ne zoveš kasno. Tvoje poruke su tako kratke, a razgovori dugački i ponekad gubim nit, ne razumem o čemu pričaš, samo slušam tvoj glas. Od njega se ne rasanim, ali se, sasvim dole sav uzburkam i jedne noći ću pristati na sve. Poslušaću te ako me budeš pozvala kod sebe, bez obzira da li ćeš me iskoristiti ili ne. U to vreme sam jako snen, opijen tvojim glasom sav ukrućen i nisam u stanju da razmišljam. Ni o čemu osim o tvojim listovima.
Pitaćeš me zašto ćutim a ja neću smeti da ti kažem.
Ako me budeš pitala bilo šta što ima veze sa tvojim listovima ja ću se tek tada postideti i neću ti reći gde su ti listovi bili u mojim snovima. Ti ćeš se nasmejati i opet ćeš mi staviti do znanja da si kao beskraj daleko bez obzira što i ti želiš da su bili na mojim ramenima.
Kad završimo razgovor ja ne znam o čemu smo pričali, osim što sam ukrućen nisam siguran ni da li smo pričali, i proveravam da li sam samo sanjao. Jer, ti uvek tražiš da te zovem kada sam snen i dok ćutim kažeš mi da će život da iscuri iz mene.
Jesmo, pričali smo sat i petnaest minuta, verovatno sam za to vreme sanjao i ko zna šta sam ti pričao. Možda sam ti rekao da divno izgledaš u novoj haljini, ali da isto tako divno izgledaš i bez nje. Vrh tvoje glave je upadljivo lep, kosa je tvoja jedina odeća. To mi tek sada pada na pamet i ne znam da li sam ti to rekao ili ne, jer ti uvek zoveš kada sam snen.
I kažeš mi oštrim glasom da život curi iz mene.
Iz mene je već iscurilo sve što je imalo smisla, sada besmisleno živim i zato uporno iščekujem tvoju poruku, tvoj poziv. Volim da čujem tvoj glas, odmah se uzbudim, čak i onda kada nije mazan, kada je nerazgovetan i ne razumem šta pričaš, a ti brzo pričaš. Hoćeš sve odmah da kažeš, menjaš teme, stalno menjaš teme. Pričaš sad ovo, sad ono. Da nisam snen možda mi se ne bi činilo da pričaš nepovezano, ali jesam.
Nepovezan sam i ja, od trenutka kad zasija tvoje ime na ekranu u meni sve zatreperi, ukruti se i prestane da funkcioniše i samo mislim da će moja ramena ostati željna tvojih listova.
