Šta zna dete šta je sekularnost
Autor: Predrag Stojadinović
Čovek prosto mora da ostane bez teksta kada vidi ovoliko nelogičnosti pri razmišljanju kod nekih ljudi: Svetovnost države: nerazumevanje i zablude.
Onda se posle čudimo zašto nam je tako kako nam je. Pa kako da nam bude bolje kada mladi ljudi koji ovako ne razmišljaju, a pritom su nabeđeni da su apsolutno najpametniji, predstavljaju budućnost?
Jednom rečju, tužno.
Glavna i osnovna poenta sekularnosti je sprečavanje diskriminacije na verskoj osnovi. Ovo je prosto nepobitna činjenica i svako ko ovu činjenicu ne uzima u obzir prilikom bilo kakve rasprave o sekularnosti je ili neobavešten, te ne zna šta sekularnost jeste a šta nije, ili namerno laže jer mu je cilj da sekularnost uništi ili barem što više ograniči.
Svako mešanje države i crkve je obavezno diskriminacija.
Ukoliko je to mešanje negativno po određenu religijsku grupu, to je diskriminacija protiv ljudi koji toj religijskoj grupi pripadaju.
Ukoliko je to mešanje pozitivno po određenu religijsku grupu, to je diskriminacija protiv ljudi koji toj religijskoj grupi ne pripadaju.
Prostije i jasnije zaista ne može biti. Ali zaista, ne može biti.
| Retke su teme koje mogu toliko da podele javnost, širu ali i stručnu, koliko i rasprava o državno-crkvenim odnosima. Ako se čitalac malo priseti, videće da su godine od 2000. pa na ovamo, između ostalog obeležile žustre i, reklo bi se, beskonačne rasprave o ustavnom načelu svetovnosti. Ponovno uvođenje verske nastave, povratak PBF-a u sastav Beogradskog univerziteta, slavljenje verskih praznika u državnim organima i institucijama – sve su to teme koju su nadahnjivale, a i dalje nadahnjuju mnoge. Rezultat su bili nebrojeni tekstovi u novinama i stručnim časopisima, okrugli stolovi, debate, a kao kruna svega toga, ocena ustavnosti jednog zakona i uredbe. | Da, retke su teme gde ljudi nesposobni da shvate banalno jednostavne koncepte, pokušavaju da ih zakomplikuju "guranjem na svoju vodenicu" i menjanjem istih samo zato što im prosto ne odgovara da budu jednaki sa svima, već vole i teže ka tome da imaju veća prava i veću moć u odnosu na "nepodobne" koji ne pripadaju njihovoj grupi, u ovom slučaju religijskoj. |
| Na ovo pitanje nije ostala nema ni šira javnost, te je verovatno ogromna večina članova internet zajednice svesna koliko se o državnom-crkvenim odnosima raspravljalo na društvenim mrežama i, uopšte, svugde na internetu. Međutim, kako to uvek biva kada o nečemu raspravlja širi broj ljudi, pogotovo na internetu, takve rasprave se uglavnom svedu na: mnogo priče, a malo poznavanja onoga o čemu se govori. | Ovaj pasus je tužno prepun ironije, i to one koja zaista boli. Samo obratite pažnju na poslednjih 8 reči. |
| Jedan primer takvog nepoznavanja jeste i tekst Predraga Stojadinovića, "Bauk zvani sekularnost". Dva su razloga zbog kojih će ostatak ovog bloga biti posvećen analizi upravo tog teksta, iako je objavljen pre nekog vremena. Prvi je taj što je u tekstu napravljeno nekoliko čestih grešaka koje se na internet-nebu mogu pročitati o načelu svetovnosti, te će ova analiza poslužiti kako bi se pojasnilo zašto su u pitanju upravo pogrešna shvatanja. Drugi razlog se svodi na to da je Predrag Stojadinović potpredsednik udruženja građana "Ateisti Srbije", te da je, barem jednom delu internet zajednice, poznat kao borac za svetovnu državu. U tom smislu, utoliko je bitnije onima koji Stojadinovića uzimaju za autoritet u ovim pitanjima – kakvih među ateistima i antiteistima u Srbiji svakako ima – pojasniti šta je šta. | Ovu neistinu o navodnom "nerazumevanju" ćemo videti ispod, a što se drugog razloga tiče, taj gde sam ja nekakav navodni autoritet za bilo šta, ne želim da komentarišem jer sam u svakoj prilici više nego jasno naznačavao da zahtevam od mojih čitalaca, i gledalaca mog youtube kanala, da mi ne veruju već da sve što pišem i govorim sami proveravaju. |
Započinjući svoje pojašnjavanje načela svetovnosti, Stojadinović najpre citira dobro poznati član 11 srpskog Ustava. Radi lakšeg praćenja i radi neupućenih, preneću ga ovde: Svetovnost države | |
Stojadinović potom pojašnjava značenje reči "odvojenost" iz gornjeg člana i kaže:"Neko bi rekao da je logično da važi i obrnuto, tj. da je država odvojena od crkve, ali izgleda da mnogima nedostaje takvo pojašnjenje. Mada, sigurno je da bi i tada nekima i dalje bilo nejasno šta reč odvojenost zapravo znači. Ono što se najčešće javlja je nerazumevanje da nepotpuna odvojenost nije odvojenost, tačnije da su neke stvari stvarno odvojene samo ako su potpuno odvojene. Ne postoji "malo odvojeno", baš kao što ne postoji ni "malo trudna". Dodatno, veliki broj ljudi kada čuje sekularnost pomisli ili na komunizam ili na nekakvo zabranjivanje praktikovanja religije. Što, ponovo, pokazuje nerazumevanje reči odvojenosti, jer ako država zabranjuje religiju, to je takođe mešanje u crkvene poslove, te nije, niti može da bude, odvojenost. Dakle, sekularnost je potpuna i apsolutna odvojenost države i crkve." | Nije što je naš, al’ je najlepši… Ako imamo gomilu jabuka i krušaka, pa proberemo sve jabuke i stavimo na jednu gomilu, a sve kruške na drugu, malo udaljenu gomilu, onda smo odvojili jabuke i kruške. Ako se jedna jabuka nađe među kruškama, ili jedna kruška nađe među jabukama, onda jabuke i kruške više nisu odvojene. Ja zaista ne mogu da razumem da odrasla osoba nije sposobna da shvati šta znači reč odvojeno? Po meni je to više nego zastrašujuće… Iskreno. |
| Da bi čitaocima Stojadinovićev stav bio jasniji, navešću odlomak iz jedne forumske rasprave na istu temu:„Ah, da, klasični “razlličiti modeli sekularnosti”, kakvo fenomenalno uništavanje samog i veoma jednostavnog principa sekularnosti zarad lične koristi. Definišimo sekularnost samo malo drugačije od onoga što to zaista jeste i ostanimo sekularni, iako zapravi više nismo… ne, činjenica da neke zemlje koje za sebe tvrde da su sekularne krše tu sekularnost na ovaj ili onaj način ne znači da su to nekakvi različiti modeli sekularnosti već samo znači da te zemlje na svoj način krše sekularnost… Sekularnost je potpuna i apsolutna odvojenost države i crkve. Ono što se u Americi popularno naziva “zid razdvajanja između crkve i države” (wall of separation between church and state). To i samo to je sekularnost…“. | |
| Prva i osnovna greška u Stojadinovićevom rezonovanju jeste što polazi od pretpostavke da je svetovnost države nedvosmislen, strogo određen pojam. Istina je, ipak, potpuno drugačija. Ako se nešto može reći o svetovnosti države iz perspektive pravne i političke teorije, to je da je u pitanju pojam koji nema strogo određeno značenje. Slično, ako ne i gore stanje, pronalazimo ukoliko pogledamo praksu država širom sveta. Da je Stojadinović to učinio, video bi da se u različitim državama svetovnost ili odvojenost države i crkve, shvata na različit način. | Dakle, nakon što je postavio moj citat sa foruma koji više nego jasno objašnjava da nikakva “praksa”, niti “shvatanje” bilo koga na planeti, ne menja jasno i jednostavno značenje neke reči, nepotpisani autor samo ponavlja tu istu besmislicu ponovo, bez momenta pauze i pokušaja da o tome promisli. Zastrašujuće. Dakle, ponovo, pogledajmo praksu država širom sveta koje krše sekularnost, da bismo na osnovu njihovog kršenja sekularnosti nasilno promenili osnovno i jasno značenje sekularnosti do te mere da to prestane da bude sekularnost, tačnije da prestane da bude bilo šta iole smisleno. I, ponovo, upravo ovo je i objašnjeno u citiranom tekstu iznad, te umesto da nepotpisani autor to napadne i pokaže da to nije istina, on samo nastavlja da pravi istu besmislenu grešku koja je u tom citatu već uništena. Strašno. Jednostavno strašno. |
| Mnogi teoretičari su pribegli pokušajima kategorizacije državno-crkvenih odnosa, upravo imajući u vidu goreopisanu raznolikost. Jedna od podela koju nam teorija nudi u pogledu sistema rastave ili odvojenosti, jeste podela na strogu i kooperativnu odvojenost. | U teoriji, teorija i praksa su isto.Izraz “kooperativna odvojenost” je oksimoron. Odvojenost samo i isključivo i može biti “stroga”, jer u protivnom nije odvojenost. Stroga trudnoća ili kooperativna trudnoća, pitanje je sad? Stroga trudnoća znači da je samo žena trudna, dok je kooperativna trudnoća ona gde muž na par nedelja ili meseci preuzme trudnoću na sebe. Što je sasvim ok, sve dok oboje ne zaborave da trudnoću vrate ženi pre nego što počne porođaj.............. |
| Stroga odvojenost države i crkve se, barem načelno, poklapa sa viđenjem koje Stojadinović iznosi u tekstu. U modelu stroge odvojenosti, institucionalna odvojenost države i crkve je potpuna, država ne finansira niti na drugi način pomaže verske kolektive u vršenju verske delatnosti, ne slavi verske praznike kao zvanične niti ih obeležava uz religijske obrede i rituale, i konačno, država ravnopravno tretira sve verske kolektive. | Odvojenošću države i crkve država ne diskriminiše ljude svoje građane. |
| Drugi model, model kooperativne odvojenosti, se takođe zasniva na odvojenosti države i crkve. Razlika u odnosu na strogu odvojenost jeste što kooperativa odvojenost dozvoljava postojanje određenih oblasti u kojima država i verski kolektivi mogu da sarađuju (npr. verska nastava u državnim školama) i dozvoljava državi da materijalno pomaže njihovu delatnost. Dodatno, kooperativna odvojenost, suprotno jasnom paritetu koji zastupa model stroge odvojenosti, dozvoljava i mogućnost da neki verski kolektivi imaju privilegovan pravni položaj. | Izraz “kooperativna odvojenost” je oksimoron.Dakle, razlika u odnosu na strogu odvojenost jeste što kooperativa odvojenost dozvoljava da država i crkva ne budu odvojene. Ja se izvinjavam, ali ja najiskrenije moram da pitam ko je ovde lud? Još se čak i pominju primeri, kao što je verska nastava u državnim školama gde se direktno dozvoljava crkvama i verskim zajednicama da se mešaju u posao države, posao obrazovanja i vođenja prosvete! Zatim primer finansiranja od strane države obavljanja verskih obreda! I na kraju čak i otvoreno direktno antisekularnu “mogućnost da neki verski kolektivi imaju privilegovan pravni položaj”?!?!? Privilegovan pravni položaj znači da su neki jednaki pred zakonom, a neki jednakiji. Upravo ono što sekularnost sprečava, pravnu nejednakost, nepotpisani autor pokušava da proda kao sekularnost! Ovo je bukvalno, ali bukvalno, kao da je napisao da je “model kooperativnog silovanja kada se ostavlja mogućnost da neki silovatelji imaju privilegovan pravni položaj”. Ja najiskrenije ništa osim najgorih reči uvrede po intelekt ovog nepotpisanog autora u ovom trenutku nemam. Da neko sebi dozvoli da totalno kontradiktorne i besmislene stvari piše, sve pod velom nekakvog navodnog objašnjavanja nečega i navodnog razjašnjavanja, dok zapravo bespotrebno ne samo prekomplikuje već i potpuno uništava ono što kao pokušava da objasni, ja zaista ne mogu da pojmim. Dakle, ponovo, čovek definiše “model odvojenosti” kao apsolutnu spojenost, on definiše “model NEPRIVILEGOVANJA nijedne religije” kao mogućnost privilegovanja jedne religije. Nepotpisani autore, da li si ti proverio šta si napisao pre nego što si objavio? Ja znam da je ovo “ružno”, i šta sve ne, ali ovaj nepotpisani autor , zaista ima problem sa rasuđivanjem i valjalo bi da potraži pomoć u Palmotićevoj. Ja se izvinjavam, ali još jednom, osnovnu poentu sekularnosti, dakle odvojenosti države i crkve i nedavanju pravnih privilegija nijednoj verskoj zajednici, nepotpisani autor redefiniše kao spojenost države i crkve i davanje pravnih privilegija jednoj verskoj zajednici. |
| Prethodni kratak pregled, rekao bih, jasno pokazuje zašto je Stojadinovićeva pretpostavka pogrešna. Stojadinović nastupa sa a priori stavom da se odvojenost države i crkve može razumeti samo i isključivo u smislu stroge odvojenosti, te da je svako drugačije korišćenje tog izraza pogrešno. Ono što Stojadinović, a uopšte i svako ko želi da se bavi ovom temom mora da shvati, jeste da se jedan i isti termin – svetovnost ili odvojenost države i crkve – koristi da denotira različite pojmove svetovnosti ili odvojenosti države i crkve. U tom smislu, izlišan je svaki prigovor o tome da je nešto ili odvojeno ili nije odvojeno, kada upravo gornji pregled pokazuje da se u mnogim državama, a i među mnogim autorima, odvojenost ne shvata kao bukvalna, apsolutna odvojenost između države i verskih kolektiva. Pritom, ta konstatacija se ne odnosi samo na naknadno tumačenje ustavnih odredbi o svetovnosti, već na vreme u kojem su ustavi pomenutih zemalja donošeni. Drugim rečima, države u pitanju nisu donosile ustave sa namerom da, između ostalog, uspostave strogu odvojenost, pa si ih državni organi (pre svega sudovi) kasnije tumačili u smislu kooperativne odvojenosti. Naprotiv, već u trenutku donošenja ustava je postojala svest da se ne želi postići stroga odvojenost. Ukoliko se pođe od te činjenice, postaje jasno zašto je moguće imati ustave koji uspostavljaju odvojenost države i crkve, a da sadrže i odredbe kojima se daje poseban položaj nekim verskim kolektivima, jemči versko obrazovanje u državnim školama ili pomoć države verskim kolektivima. | SKANDAL: Stojadinović nastupa sa a priori stavom da se odvojenost države i crkve može razumeti samo i isključivo u smislu odvojenosti, te da je svako drugačije korišćenje tog izraza pogrešno.Dakle, Stojadinović greši jer tvrdi da svaka neodvojenost nije odvojenost. STOP THE PRESSES!!! Samo sekund, nepotpisani autor je upravo napisao da je povodom odvojenosti države i crkve ”izlišan svaki prigovor o tome da je nešto ili odvojeno ili nije odvojeno”??? I ponovo se kršenje principa sekularnosti u mnogim državama koristi kao opravdanje da se krši sekularnost. Drugim rečima, pošto je u Saudijskoj Arabiji jednakost među polovima definisana tako da žene nemaju pravo da voze, ne možemo da pričamo o jednakosti među polovima kao jasnom i nedvosmislenom pojmu, već moramo jednakost među polovima da gledamo kao različite pojmove jednakosti među polovima. Takođe, prava žena u nekim država znače da žene moraju da dovedu 4 muška svedoka koji će da potvrde da je bila silovana, u protivnom ne samo da nije bila silovana već mora i biti kažnjena jer je priznala da je imala vanbračni seksualni odnos. Tako, ne možemo da govorimo o silovanju niti da prigovaramo o tome da li je žena silovana ili nije silovana, već moramo da gubimo vreme na “različite pojmove silovanja”... Ali tu nije kraj! Po nepotpisanom autoru, činjenica da su donosioci raznih ustava, u trenutku definisanja tih ustava, prilikom definisanja svojih država kao sekularnih, unapred planirali da krše nedvosmislen princip sekularnosti, znači da mi moramo na sekularnost da gledamo kao nešto što potpuno dozvoljava slobodu apsolutnog kršenja sekularnosti. Drugim rečima, pošto su autori ustava, prilikom definisanja odvojenosti države i crkve, unapred planirali da država i crkva ne budu odvojene, mi tu kontradikciju i apsolutnu budalaštinu moramo bez prigovora da prihvatimo kao potpuno validnu. Logično, zar ne? |
Tako, Osnovni zakon SR Nemačke, čl. 140, propisuje da se na religiju i dalje primenjuju odredbe Vajmarskog ustava. Te odredbe, kao i odredbe samog Osnovnog zakona, zabranjuju ustanovljenje državne crkve, ali istovremeno: – jemče postojanje verske nastave u javnim školama koja će biti u skladu sa verovanjima odgovarajućih verskih zajednica; | Odličan primer gde se definiše da je Nemačka sekularna. Ne, čekaj, pa to nepotpisani autor nije nigde pomenuo???Znači, ovo je primer sekularnosti, gde se sekularnost ni ne pominje? Mogao je nepotpisani autor kao primer da postavi i odlomak iz nekog Šekspirovog dela, da barem imamo šta pametno i lepo da pročitamo. Ovo je samo primer nesekularnog zakona. Ništa više od toga. |
Drugi primer za ustav koji nedvosmisleno prihvata model kooperative odvojenosti može biti španski Ustav iz 1978: Article 16 | Drugi primer nesekularnog ustava. U poslednje dve rečenice se definiše da neće biti državne religije, da bi se odmah u sledećoj rečenici definisala Katolička Crkva kao državna religija, religija nad religijama, sa najviše privilegija u odnosu na sve ostale.Logično, zar ne? |
Konačno, kao primer iz regiona, može se navesti Ustav Republike Hrvatske: Članak 41. | I treći primer nesekularnog ustava zbog definisanja uživanja zaštite i pomoći države.Zanimljivo je da se nigde ne pominje činjenica da religija ima toliko mnogo da je praktično nemoguće da država svima pruži jednaku pomoć i zaštitu, što direktno vodi ka tome da država određuje koje religije su efektivno dozvoljene, a koje nisu. Tačnije, koje privilegovane religije će imati zaštitu i pomoć države, a koje neće. Iako je to direktno u suprotnosti sa prvo rečenicom koja kaže da su sve verske zajednice jednake pred zakonom, što je u praksi apsolutno nemoguće. Ali, ovaj problem ne dotiče našeg nepotpisanog autora jer on nastupa sa pozicije pripadnosti ili favorizovanja jedne verske zajednice, te mu je jedino važno da ta jedna religijska zajednica bude privilegovana i uopšte ga ne zanima koji će sve ostali građani države biti diskriminisani zbog toga. Humanost, pre svega, zar ne? Dodatno, Hrvatska ima posebne ugovore sa Vatikanom (Konkordat), po kojima je RKC privilegovana, posebna, zaštićena itd. u okviru pravnog sistema RH. Prosto “fenomenalan” primer nesekularne sekularnosti kakva odgovara neimenovanom autoru....... |
| Da svetovnost države nije jednoznačna, te da može izazvati mnoge nedoumice prilikom tumačenja i primene, svedoči i aktuelni primer iz Francuske. Nakon terorističkog napada u Nici, 14. jula ove godine, 26 gradova je uvelo zabranu nošenja tzv. burkinija. Zabrana se pravda tvrdnjom da nošenje odeće koja pokrivala celo telo na plaži ne poštuje dobre običaje i svetovnost države (fr. laïcité). U prilog tvrdnji da nije jasno da li francusko poimanje svetovnosti dozvoljava ovakvo ograničavanje slobode građana, govore i glasovi nekih koji su javno ustali protiv ovakve zabrane. Istog dana kada je objavljeno mišljenje ovog francuskog stručnjaka, francuski Državni savet je suspendovao zabranu nošenja burkinija, budući da vređa osnovne slobode. | Ah, taman sam pomislio da je iznenađenjima kraj kad ono:Uzima se primer gde se zabranjivanje nošenja burkinija pogrešno pravda neistinom da je u pitanju kršenje sekularnosti, da bi se dalje izmišljale gluposti o sekularnosti koje veze sa sekularnošću nemaju. Nošenje burkinija nije kršenje sekularnosti, te je primer ne samo besmislen, već dalje pokazuje da nepotpisani autor apsolutno pojma nema o čemu priča, ili što bi se u narodu reklo “ne zna gde udara”. |
| Svakako, lično se slažem sa Stojadinovićem da srpski Ustav usvaja model stroge odvojenosti. Po mom mišljenju, srpski Ustav od 2006: govori o odvojenosti države i crkve, zabrani uspostavljanja državne religije i ravnopravnosti verskih kolektiva. Ustav izričito ne zabranjuje, ali ni ne jemči versku nastavu u javnim školama niti sadrži i jednu drugu odredbu koja govori o bilo kakvoj saradnji države i crkve ili pomoći države crkvama i verskim zajednicama (štaviše, takva odredba je postojala u prethodnim ustavima, ali je izbačena 2006). Ustav, takođe, posredno zabranjuje delegaciju javnih ovlašćenja (čl. 137) na verske kolektive radi pomaganja verske delatnosti. Kao što vidimo, u pitanju su značajno različita normativna rešenja u poređenju sa članovima drugih ustava koji su pomenuti malo ranije. Iz svega toga se može izvesti opšti zaključak, koji se detaljnije obrazlaže ovde, da srpski Ustav prihvata strogu odvojenost. Međutim, do tog zaključka se ne dolazi – ili barem ne bi trebalo – na osnovu autoritativnog stava o značenju pojedinih izraza iskorišćenih u Ustavu, već na osnovu tumačenja (jezičkog, sistematskog itd.) odgovarajućih ustavnih odredbi. | Iskreno, ne znam da li da se zahvalim ili zabrinem zbog toga što se nepotpisani autor slaže sa mnom...? |
| Da Stojadinović nastupa sa autoritativnim stavom u pogledu značenja pojma svetovnosti, govori i njegovo tvrđenje u daljem delu teksta kako u svetovnoj državi nije dozvoljeno da „religijska molitva bude himna“. Stojadinović, svakako, ima na umu trenutnu himnu Srbije, pesmu „Bože pravde“. Stojadinovićevo nerazumevanje dolazi do izražaja upravo u tome što se, s jedne strane, osvrće na konkretne odredbe srpskog Ustava i daje im određeno tumačenje (čl. 11), dok, s druge, potpuno zanemaruje da taj isti Ustav izričito propisuje da je himna Republike Srbije svečana pesma „Bože pravde“ (čl. 7, st. 4). Drugim rečima, barem ukoliko pratimo logiku koja je izražena u tekstu, Ustav Srbije istovremeno i zabranjuje da pesma religijskog karaktera bude zvanična himna Srbije, ali to i izričito propisuje. Upravo zato što nastupa sa stavom da svetovnost države može da ima samo jedno strogo određeno značenje, autor ne može da shvati kako takve odredbe mogu da sapostoje u jednom pravnom aktu. Tvrdeći da svetovna država ni pod kojim uslovima ne može da ima religijsku himnu, on praktično negira karakter ustavnosti jednoj ustavnoj odredbi, dajući „prednost“ drugoj, koja „derogira“ prvu na neki čudnovat, pravnoj teoriji i praksi, do sad neviđen način. Da je Stojadinović želeo da se ozbiljno pozabavi temom o kojoj piše, znao bi da postoji nešto što se zove sistematsko tumačenje, te da nam ono, između ostalog, nalaže da, prilikom pronalaženja smisla neke pravne odredbe, moramo da uzmemo u obzir i ono što nam govore druge odredbe. Pravne odredbe iz čl. 11, koje govore o svetovnosti države, ne postoje u nekakvom“vakumu“. One postoje kao deo jednog pravnog akta, te je za njihovo ispravno razumevanje neophodno uzeti u obzir šta kažu i druge odredbe, pre nego što se donese konačan zaključak o njihovom značenju. To važi utoliko više što su odredbe o svetovnosti apstraktne i široke, dok je odredba koja određuje zvaničnu himnu Srbije krajnje izričita. Samim tim, jedino smisleno tumačenje jeste da, iz perspektive srpskog ustavotvorca, himna religijskog karaktera ne predstavlja kršenje načela svetovnosti iz čl. 11 Ustava. Koliko god u svim ili većini drugih elemenata načelo svetovnosti iz čl. 11 odgovaralo modelu stroge odvojenosti, očigledno je da Ustav čini jedan izuzetak. Na kraju krajeva, pomenute modele treba shvatiti u smislu Veberovih idealnih tipova, a ne preciznih opisa realnih država i njihovog odnosa prema verskim kolektivima. | Kontradikcija dva člana jednog istog Ustava je sve samo ne “čudnovat, pravnoj teoriji i praksi, do sad neviđen način”, već jednostavno ljudska greška, bilo slučajna ili namerna.Ali, zanimljivo je, ako ne zastrašujuće i zabrinjavajuće, kako nepotpisani autor opušteno bira koje će članove Ustava da prihvati kao “izričite” a koje kao nejasne i podložne beskonačnom “tumačenju”, kao da su u pitanju religijski tekstovi, a ne Ustav jedne države. Dakle, po nepotpisanom autoru, Ustav se mora uzeti kao apsolutno nepogrešiv dokument, u potpunosti savršen i bez jedne greške, bukvalno kao religjske “svete knjige”, te se svaka greška mora opravdati prihvatanjem besmislenih i nelogičnih gluposti kao ispravnih “tumačenja”. Drugim rečima, pošto su članovi 7. i 11. u kontradikciji, moramo prihvatiti da jedan od tih članova ne znači ono što znači, pa ćemo stoga izabrati član 11. jer eto, nepotpisani autor je odlučio da baš taj član nije izričit a da onaj prethodni jeste, pa ćemo bez razmišljanja, tačnije bez mozga, prihvatiti da član 11. ne znači baš odvojenost države od crkve već eto malo odvojenost a malo spojenost. Dakle, član 11. znači strogu odvojenost države i crkve ali ne znači strogu odvojenost države i crkve baš u svim slučajevima, već eto nekad jeste stroga, ali eto nekad i nije. Tako da je to i dalje stroga odvojenost, iako nije. Ali jeste. Ali nije. Ali prvo malo điđimiđi… A vi kako ‘te? |
| Kako bi prethodno rečeno bilo jasnije, ponudiću jedan primer. Zamislite da neko napiše tekst o načelu nediskriminacije, te da se u njemu poziva na čl. 21 srpskog Ustava, član koji ustanovljava opštu zabranu diskriminacije. Zamislimo, takođe, da pisac tog teksta zastupa stav da načelo nediskriminacije podrazumeva, između ostalog, da se homoseksualnim partnerima garantuje isti status kao i heteroseksualnim. U tom tumačenju ne bi bilo ništa problematično, da srpski Ustav izričito ne propisuje brak kao zajednicu muškarca i žene (čl. 62, st. 2). Kao i u gornjem slučaju, imamo, s jedne strane, odredbe koje su apstraktne i široko formulisane (načelo nediskriminacije), a sa druge strane, veoma izričitu odredbu, čije značenje nije sporno. Ukoliko ih posmatramo zajedno, dolazimo do zaključka da je jedino smisleno tumačenje načela nediskriminacije je to da ono podrazumeva jednakost svih ljudi, ali da sam Ustav ustanovljava izuzetak. Samim tim, propisivanje različitosti polova kao jedne od pretpostavki za zaključenje braka ne predstavlja diskriminaciju homoseksualnih osoba, budući da Ustav to izričito zabranjuje. Razume se, pisac ovog hipotetičkog teksta može da zastupa stav da bi bilo bolje da načelo nediskriminacije podrazumeva obavezu države da homoseksualnim osobama obezbedi mogućnost zaključenja braka. Međutim, to ne može da čini ukoliko se bavi tumačenjem čl. 21, već isključivo u formi teorijsko-filozofskog izlaganja ili, eventualno, prilikom podnošenja inicijative za promenu srpskog Ustava. Slično tome, Stojadinović ima puno pravo da zastupa stav da bi bolje rešenje bilo da svetovna država nema himnu religijskog karaktera. Ali to ne može da čini tako što će, pozivajući se na ustavno načelo svetovnosti, govoriti kako ono zabranjuje X, iako je X izričito propisano drugom odredbom Ustava. | Dakle, kao “pojašnjenje” prethodne apsolutne budalaštine, nepotpisani autor koristi identičnu budalaštinu samo u drugoj temi.Dakle, pošto član 21. ustanovljava opštu zabranu diskriminacije, a član 62. stav 2. definiše diskriminaciju homoseksualaca, mi moramo bez razmišljanja, bez mozga, da prihvatimo da je član 62. stav 2. ispravan, te da “prilagodimo” shvatanje člana 21. kao ustanovljavanje opšte zabrane diskrimacije koje nije opšta jer ne važi baš uvek. Kao zaključak, nepotpisani autor tvrdi da članovi 11. i 21. ne znače ono što direktno i nedvosmisleno piše da znače, jer su u kontradikciji sa članovima 7. i 62. respektivno, te mi moramo da prihvatimo tu kontradikciju kao nekontradikciju. |
| Kao zaključak se može reći da prethodno analizirano nerazumevanje pojma svetovnosti proističe iz nedostatka znanja iz oblasti državno-crkvenog prava, ali i opšteg znanja o pravu. Teorijska razmatranja u ovoj oblasti, kao i praksa različitih država, upućuje samo na jedno: svetovnost nema strogo pravno-tehničko značenje. Shodno tome, prilikom određivanja pojma svetovnosti u srpskom ustavu ili ustavu neke druge zemlje, neophodno je biti veoma pažljiv. Zaključak o tome šta načelo svetovnosti u konkretnom ustavu podrazumeva se mora doneti na osnovu analize drugih ustavnih odredbi, koristeći se pritom postojećim metodima tumačenja. I na samom kraju da istaknem još jednom: to što određeni ustav govori o odvojenosti države i crkve, ni u kom slučaju, samo po sebi, ne upućuje na zaključak da se radi o strogoj odvojenosti. | Po ovom i totalno besmislenom zaključku, mi moramo da prihvatimo raznorazna kršenja sekularnosti u drugim državama kao validne sekularnosti, iako one to zaista nisu. Te da moramo to da baziramo na drugim zakonskim i ustavnim odredbama koje definišu ta kršenja sekularnosti jer postojanje kontradikcije u ustavima znači da to nije kontradikcija već da tu kontradikciju moramo da prihvatimo kao nešto potpuno validno, tako što ćemo značenja određenih jasnih ustavnih načela da savijamo i lomimo kako nam odgovara sve dok te kontradikcije ne prihvatimo kao nekako validne... |
Ceo ovaj argumentum verbosium se bazira na sledećim katastrofalno nelogičnim glupostima: odvojenost ne znači odvojenost, a države su sekularne bez obzira na svoju praksu, sve dok same sebe deklarišu kao sekularne, te i mi zbog toga možemo da kršimo sekularnost na isti način na koji mnoge druge zemlje to čine, ili čak i na bilo koji naš, novi, način, sve dok se naša zemlja takođe deklariše kao sekularna.
Drugim rečima, sekularnost je, po ovom glupom tekstu, apsolutno ništa, jer je apsolutno sve sekularno sve dok država samu sebe deklariše kao sekularnu. Ako bi se, kojim slučajem, Saudijska Arabija ili Avganistan, deklarisale kao sekularne, onda bi po autoru ovog veoma besmislenog teksta, sekularnost podrazumevala postojanje religijske policije, na primer.
Sve u svemu, ovaj tekst je toliko prepun neistina ali i suludih besmislica, da je to više nego zastrašujuće.
I like what you guys are up too. This sort of clever work and exposure!
Keep up the fantastic works guys I’ve incorporated you guys to my personal blogroll. http://bing.co.uk