Korak vuka – Božidar Milidragović
Autor: Anica Vučković
Korak vuka ili, kako ih pisac u uvodu naziva, Nahodove sveske je psihološki roman u formi dnevničkih zabeleški o tihom iseljavanju Srba sa Kosova 60-tih I 70-tih godina 20. veka. O piscu nisam uspela da saznam mnogo, ali za ove redove je bitno da je on prvi pisac koji je iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova uzeo kao literarnu temu. Glavni junak romana Vuk, učitelj, posle dužeg službovanja po Šar-planini vraća se u rodni Petlovac sa porodicom. Nahodom ga zovu tamošnji Šiptari, što znači kopile (pisac tokom celog romana naziva Albance sa Kosova Šiptarima, tako da ovim nazivom pratim izvorne redove romana). Po očevoj smrti on odlučuje da se nastani tamo odakle je i potekao. Dočekuje ga ponuda prvog komšije, Froka Štufaja, koji mu govori da mu je prodaja imanja već obećana od stane Vukovog oca. ,,Meni da prodaš, Vuk. Meni daš! Takom boga, posli daš na drugoga za mali pare. Ja platim sve kako red. Samo ja! Imam pet sin… “. On ljubazno odbija ponudu poštovanog prvog komšije, a zatim i druge koje su u toku zime usledile. Jednog jutra, zatiče na pragu pismo koje ga obaveštava da je sva njegova imovina od sada vlasništvo izvesnog Uka Ukšina i da ima mesec dana da se iseli iz svoje kuće.
Već na prvim stanicama otkrivamo piščevu izuzetnu sposobnost da u malo reči opiše pejzaž, situaciju, čoveka, osećanje. ,,Dan je blistav i snošljiv, sve do podneva. Od podneva, pa do zalaska, tuga prožima plavetnilo neba gotovo vidljivim kristalima, dok se ne zgusnu u mrak. Noć je satkana od straha. Kad je prekine zora, besmislenost svega ukaže mi se poput jame. To je doba dana za me najstrašnije. Ima i smešnih zgoda. Možda ću da zapišem i poneku od njih.”
Roman, zapravo, počinje pucnjem u noći i gluvom tišinom posle. Zapravo, u romanu se i čuju samo dva pucnja. Veoma autentično i efektno. Uljezi sa puškama u njegovom dvorištu viču njegovo ime, njegov pogled miluje ženu i dete dok se šaka oslanja na pušku… U mraku i neizvesnosti ishoda pucnja, počinje realna i psihička odiseja glavnog junaka, prvo po okolini, a zatim sve dalje od kuće. Vuk nas lako uvlači u svoje uzburkane misli i osećanja, snove, dileme , promene, preobražavanja i seksualne avanture... ,,Ne, nisam nameravao da ubijem. Nisam želeo tu vrhunsku intimnost. Neko vas može poljubiti samo jednom i otići zauvek, ali samo sa ubijenim se nećete rastati nikad”.
Čovek u koga je opalio nije ubijen, ali takva situacija zahteva tzv. izmir krvi (nešto slično pobratimstvu, ali tako da Vuk prizna svoju krivicu i pravo Uka Ukšina na njegovo imanje). Ironično na više nivoa.
Njegove bekstvo nas vodi kroz šume i naseljena mesta Kosova do visokih novinskih krugova tadašnjeg Beograda. Likovi su ocrtani u svega par reči, ali su veoma jasni i živopisni. Upoznaje nas sa raznim likovima poput Hilimi Hime, zbog koga pomislimo da je moguć zajednički život dve etničke zajednice. Upoznaje nas i sa državnim službenicima, poput Radovana Slijepčevića, koji oslikavaju mehanizme državnog aparata toga doba. ,,Šapnu mi da moj slučaj zvanično ne postoji. Za pucanj niko ne zna, niti želi da čuje….” Upoznaje nas sa spacifičnim i prećutnim pravilima življenja Srba i Šiptara na Kosovu. Ne ulazi se u kuće, osim u specijalnim slučajevima, uglavnom se seda i poslužuje napolju. Domaćin uvek nudi duvan i rakiju, a gost ih uvek uzima, kao znak poštovanja i poverenja. Ovakve detalje najbolje saznajemo iz Vukovih razgovora sa komšijom Frokom Štufajom. Kroz ovu dinamičnu priču promiču priče o čestom nestajanju vode za navodnjavanje i struje, ,,otkupu” stoke, o šarenolikom sistemu pritisaka i ucena… Pisac , inače stvarno rođen u Petlovcu na Kosovu , iznosi brojčane migracijske podatke o doseljavnju srpskih porodica u periodu od 1918. do 1939. godine i upoređuje ih sa momentom dešavanja radnje romana. Na ovom mestu nije loše naglasiti da je prvo izdanje roman objavljeno 1970., a drugo izdanje 1985. Roman je pod uticajem izdavača skraćivan i prepravljan, o čemu se govori u uvodu. Ni u jednom trenutku pisac ne dozvoljava potenciranje nacionalne pripadnosti, već nas kroz stranice vodi samo običan čovek isteran sa svoje zemlje. Bio bi pravi doživljaj pročitati autentične, haotične Nahodove zapise, iako je već ,,Korak vuka” doživljaj sam po sebi.
,,KODA
Da bi odrazilo naš lik,
Sa svoje druge strane
Ogledalo je pusto,
I do u beskraj slepo. “
