Kafkine kuće
Autor: Zoran Plećević
Sećam se, pre nekoliko godina me je u Pragu jedan naš, nekada sitni, gradski kriminalac, a tada, van naše zemlje već pravi pravcati bandit i razbojnik sa opakom biografijom i još gorom reputacijom pomešao sa nekim. Sa kim, nikada nisam doznao, a nisam se ni trudio. Sa nekim sličnim njemu, ko je možda samo ličio na mene. Prišao mi je, pozdravio se srdačno i pozvao me da popijemo piće. Seli smo i ceo dan mi je pričao o svojim slavnim, nadaleko čuvenim podvizima, akcijama i sukobima sa policijom. Sedeli smo u toj poznatoj, praškoj pivnici, u kojoj smo se zatekli, pili plzensko pivo. Slušao sam ga i brisao penu sa brkova, a on je samo pričao, neumorno, toliko toga je imao da ispriča i da se pohvali.
Na kraju večeri, kada smo ostali sami, kada su pogasili svetla i zatvarali pivnicu pozvao me je da mu budem gost, da prespavam kod njega.
Kao da je znao, dok je pričao slušao sam samo na pola uva i razmišljao gde ću da se denem te noći, da prespavam. Dok je sve to stiglo do celog uva naravno da sam pristao, mada, ruku na srce, ja njega ne bih pozvao.
Celu, celcijatu noć, sve do samog jutra sam slušao, ni sam ne znam zašto, njegove neverovatne podvige. Nisam hteo da ga prekidam, mada, provlačilo mi se kroz glavu da sam ovako mogao da presedim noć bilo gde. Ipak, nisam mogao da mu kažem da to što priča mene nimalo ne zanima, da uopšte nismo od istog soja.
Kada su tramvaji počeli da zvone ispod našeg prozora ustao je, dirljivo je stavio ruku na moje rame rekavši da ćemo nastaviti sutra. A sada da se lepo naspavamo.
Još nije bilo podne kada smo ustali, nenaspavan, sa punom glavom dirljivih priča o zlim pandurima koje sam slušao celu noć, a on odmoran i naspavan kao da je spavao tri puta brže od mene oran da nastavi priču tamo gde je stao.
Seli smo za sto prekriven srpskom mušemom, čekale su nas dve srpske šolje iz kojih se pušila srpska kafa. Njegova majka koja nam je skuvala kafu. Sada je sa srpskom maramom na glavi prala džezvu nad češkom sudoperom, sela na kauč i počela da veze.
Srkao sam natenane, obradovan davno zaboravljenim mirisom i ukusom a on je čekajući da se kafa ohladi nastavo priču na mestu gde smo je sinoć prekinuli. U Nemačkoj, u Frankfurtu, ja i moja ekipa izlećemo iz banke sa punim torbama maraka. Stojimo na vrhu stepenica spremni da pucamo. Alarmi zvone i frkću na sve strane dok mi trčimo niz stepenice, žene vrište i bacaju se na pod a policija stiže i otvara vatru na nas. Uzvraćamo i polako se približavamo kolima koja nas čekaju iza ugla. Ne prekidamo sa pucanjem, vozač je spreman, daje gas i bežimo. I panduri uleću u kola i jure za nama, za petama su nam, ni oni ne prestaju da pucaju.
Iza jedne zgrade koja je u slepoj ulici čekaju nas druga kola sa spremnim vozačem, ali prvo treba da izmaknemo. Razbijem zadnje staklo i heklerom raspalim po njima, sredim jedna kola, pređem na druga, sredim i njih ali me iz trećih pogodiše u rame. Vidi, rekao je i odmah skinuo košulju da mi pokaže ranu. Stavio je prst na jedan od ožiljaka, ova rana, rekao je i nastavio priču.
Gledao sam ožiljak i njegov prst ne progovarajući ni reč. Nije da nisam imao šta da pitam, zanimalo me je gde nabavljaju kafu kada je ovako sveža, gde je nabavio hekler i ostale stvarčice koje su potrebne za pljačku. Kako ih nije mrzelo da čak iz Srbije nose običnu mušemu, kako se odluče koju će banku da pljačkaju. Da li popiju neku rakiju (nisam ni sumnjao da su imali rakiju iz Srbije) pre nego što pođu, da se malo osokole, a majka je sa kauča ne skidajući pogled sa veza uzdahnula i dobacila:
„Majku im pandursku.“
Pogledao sam je na brzinu a onda vratio pogled jer je pokazivao drugi ožiljak; ovaj je iz Hamburga, upucao me je naš čovek koji je želeo da nam preotme posao. Nije rekao baš tim rečima, ali nije ni važno, popili smo kafu, on je ispričao sve svoje slavne podvige ili sudeći po ožiljcima bar većinu od njih, otišao je do kuhinje, otvorio dva piva i vratio se za sto. Ćutao je, samo je gurnuo flašu preko stola, prema meni i pogledao me. Vena na sredini čela mu je postala deblja a uši su se pomerile u mom pravcu, gledao me je pravo u usta. Više nije hteo da priča, sada je hteo da sluša, da čuje mene i moje podvige.
Oklevao sam, nije da ja nisam imao podvige, imao sam, doduše ne baš tako slavne. Slutio sam da će priča doći i do ovog momenta ali sam se potajno nadao da će se sve završiti na njegovim podvizima i njegovom pričanju.
Ipak, bio sam gost i čovek zna šta je red. Popio sam malo piva koje mi posle kafe nimalo nije prijalo i nemajući druge ipak mu rekao da sam u Prag došao da obiđem sve kuće u kojima je živeo Franc Kafka, da sam puno čitao o njemu, njegove dnevnike, naravno i ostalo što je napisao. Da se divim praškoj arhitekturi i najzad ostao, zarobljen u tom prelepom gradu.
Kada je čuo o čemu pričam, mada to nije stiglo tako brzo do njegovih ušiju i video kako svaku reč otežem i zalivam pivom koje je naprasno počelo da mi prija, gledao je nemo u mene ne pomerajući se na svojoj stolici i ja sam se posle jednog dugačkog gutljaja lomio da li da mu sve ponovim još jednom i sve mnogo lepše i slikovitije opišem. Lomio sam se gledajući venu na njegovom čelu i ipak mi se učinilo da bi bilo neumesno, da sam već i sa prvom verzijom preterao. I kakav je to moj život bio, pitao sam se kada ni jednu banku nikada nisam opljačkao?
On je još malo zurio u mene, kroz mene, uši su mu se vratile u normalan položaj. Potpuno me je uverio da bi ponavljanje, makar i ulepšane verzije priče bilo besmisleno. Onda je skočio, kao oparen, kao da je na ekserima sedeo u debelim pantalonama i baš u ovom trenutku su ekseri probili tkaninu i zaboli se u debelo meso. Stolica je sa treskom pala na pod a sto se zaljuljao od njegovog skoka, flaše sa pivom su popadale i ja sam pomislio da hoće i da me udari. Međutim, samo je zgrabio jaknu sa čiviluka i izleteo na ulicu.
Zatečen, skočio sam i ja, ne baš kao da sam sedeo na ekserima. Ispratio sam ga pogledom dok je izlazio, zatim vratio pogled na staricu na kauču. Šta sam i da li sam očekivao nešto od nje ne znam, tek, ona je još jednom opsovala majku pandursku i nastavila sa vezom. Promrmljao sam nekako pozdrav, zahvalio se na kafi, polako prešao preko sobe, uzeo jaknu i izašao iz stana.
Sreli smo se nekoliko dana kasnije u jednom restoranu u centru. Čekao sam prijatelje koji su već dugo godina živeli u Pragu i sa kojima sam se neobavezno dogovorio da se popodne, oko ručka nađemo tu. Sedeo sam za stolom koji je bio najbliži vratima da bi mogli odmah da me primete, a on je ušao, naravno, video me je odmah, ali je pogledom prešao preko mene kao da me nikada nije video. Tako je i prošao pored mene, a ja sam se, čim sam ga ugledao setio njegove majke koja psuje majku pandursku, Frankfurta, pucnjave i rane na ramenu.
Seo je za sto koji je bio vrlo blizu, naručio piće i počeo da ćaska sa svojim prijateljima, na mene nije obraćao pažnju. Bio sam zaludan i slušao sam o čemu su pričali. I sa njima pričao stare priče, prepričavao svoje doživljaje i podvige, ali sada je mogao i da sluša druge, ja za njega više nisam postojao. Da li se kajao što je o svojim slavnim podvizima pričao jednom bednom drkadžiji koji je prevalio toliki put samo da bi gledao nečije kuće, kao da nema kuća i u našoj zemlji. Kuće se pljačkaju, šta ima od gledanja.
I ko je bio taj Kafka? Fabrikant, preduzimač, vladin poverenik, veletrgovac ili nešto žešće kada je imao tolike kuće koje zaslužuju da se vide? Da li mu je palo na pamet da je i on možda njegov kolega? Pitanje je da li je on mene uopšte i čuo kada je video u kom pravcu ide priča?
Ne znam o čemu je razmišljao, ni da li je razmišljao o meni i mojoj priči dok je okretao glavu od mene, samo, bilo mi je neprijatno celo popodne dok sam čekao prijatelje.
(odlomak iz romana Pariz je daleko)
